Stražilovo

СТРАЖ [10Б0

ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 46.

У НОВОМ САДУ 12 НОВЕМБРА 1887.

ГОД. III.

МОЈ БАТА.

ц р т а и з с е о с НАПИСАО [ије да се хвалим. Па и која ми данас °Д Т УД дика ? Ал што јест јест. Живили смо, као овај сад грк Ј1ука што живи. Није нас било бог зна колико грла, али што је руку, све своје, па поуздапо, па орно. Сам:_б4та-^— Он нам је био најстарија мушка глава у кући после лалине смрти — Да не кажем за тројицу, рећи ћеш, претерах, него за другу двојицу изради, око чега прионе. Није друкче, већ једе чисто онај иосао, кад га се нрихвати. Дада гледа око живине и деце. А нана као мушко, само уређује. И није ни тешко радити у пуној кући. Не кажу бадава: празна торба најтежа. Ал и памет суди, господару. Знам, овај сад Јаша Дудварски. Видио си га, како се гради мудар, као да је мерицом захитао у мудрост, кад је бог нросуо. А толико пута сам га чуо — Ево ти га тек нашој нани: — Снаш' Јуло, —- рећићејој на ирилику, — јеси ли нрерадила? Нана ће одговорити, што зна. А он онет не знам шта, само да ухвати нану за реч. Сад смо тобож своји; ал га не миришем ни колико црни лукац. Наопако смо се и усвојили. У његовој кући се залегло зло за нашу... Певало се у нашој кући, од како се знам. Кад нам умрво лала, до душе, мање, бар нана и дада никад не запеваше, али опет весело. Шта ћеш противу божје воље? А бог ме, пуна кућа, па и срце пуно, само кад смо иначе жив' и здрави. Људи смо! Н;'ша улшва у бати. У недрима би га попела. Ниси ти то никад видио, мој брате; ама баш се поносила њим. Већ од кад га звала

Е О Г А Ж И В 0 Т А. П. АДАМОВ. младожењом. Тек ће рећи: »Младожењо мој!« Хајд ти, младожењо!«. . . Баш некако

Или:

лицем на Божић отели нам крава теле. Нана отишла у стају, па га посу житом испод колача. Вели: »Да си ми користан! Сватови те изели!« Али и бата већ момак, да ти око стане. Није што је, да кажем, мој. Баш сам видио, како се цуре гуркају, кад он прође. А кад поред какве и стане, усија очима у њега као маче у жижак. Код неких сам чак и ја смео што више рећи, па да ми не замере. Тек ће ми се само насмејати: — То си ваљд' од бате научио! — Ви'ш враг, као и његов бата! — Има очи као његов бата! Какав је враг мој бата био, не знам. Ама сам видио, да све исклибише уста, никад их не скупљају, кад је он у њихову друштву. Момци опет не ће ништа почети без њега. Ако је у месојеђе, он везује љуљашку на дуд. Ако је уз ускршњи пост да се лоптају, без њега не ће. Ако у вече треба ићи с коњима у пашу, искупи их се на рогљу читава војска, док дочекају бату. Не знам, бог ме, баш, је ли и коло кадгод заиграло, да га он није повео. Понео ти се већ уз њега и ја. Па хоћу да сам и ја међу шипарцима, пгго ои међу момцима. Но нисам био међу мушкарцима те среће, као међу девојкама. Иотучемо се, — да бог ме, као деца. Е, ал моји другови не пазе на то, што је мој бата мени — бата. Бадава ја претим, да ћу казати мом бати! Па кад му и кажем, кад му баш дођем и унлакан, кадгод и