Stražilovo

724

СТРАЖИЛОВО

Б р . 46.

све уређујем са старом му домаћицом, а добро јој пазим на прсте." Тако из жалоснога гласа окрену се радост на наследство. Из плитке душе Драгутинове неста за час жалости. Његово стаае беше онало. Лидија се нада каквом легату. Госпођа Ореховљанска не може да претаји радост. Она није волела свог девера, баш га мрзила, ма да га је слабо кад и видела. Беше он за љу човек реалан, који је брату истину рекао у брк, што је мислио о његовој жени. — Сиромах брада! — уздахну бојаги. — И тако мораде да умре сам самохран! — Добар је то човек био! — рече Лидија кроз плач. — И штедио за свој род! Имао је племићско срце. — У кратко време вратио ми је све до новчића, вгго сам му исплатио из дедовине наше. И више! Могу рећи, он нас је сачувао од много зла! Ернест се ножури Јерми, да јој 1111!; тб^НсћзЂег 8сћопип§- јави жалосни случај. Јерма није познавала свога стрица. Читала је само његова писма. И волела га је, па се заплака од срца. То беше једина искрена жалост за старожењом тим. На лицу жалосног гласника дрхтала је радост из потаја. Јерма то опази. Ама, како је могла она то приметити? Радње људске душе изненађују. У нама се покаже на један пут какав дар, о којем нисмо ни слутили. Кад је Јерма чула за тај глас, поста некако мекша пред Ернестовим очима. Дуго и немо пристаде да слуша изливе његова срца. Он је узе уверавати у својој љубави. Не беше узрока, да не верује тим речима. Долазио је њима, који не беху богати, а он није био празан. Занесеност за променутом народношћу (отац му беше из Ваварске) начинила је била од њега накараду нред девојком, која поштено мишљаше и осећаше. 'Гу погрешку имају сви, с којима она живи. Свуд вири неприрода. Права, нормално израсла душа не може да не спази смешну страну одродске дружине. Још више, Јерма има несрећу, велику за девојче. Њена мати је слика и прилика модерних погрешака и неприродности. Много пута се, до душе, борила Јерма сама са собом, да скине с материне слике те гадне боје. Бадава, опет се истицаху увек и удараху на детињски осећај. Издати народ јесте велик грех. Али то има и великих неморалних последица. Трује и свете детињске осећаје. На и млађахну, добру душу баца у бој, у противност, у немир. Отпадништво, пародно издајство је код нас друштвена болест. А свака болест уди и оним удовима, који и нису патили од ње. Јерма нађе матер и тетку већ у црнини. Хоће

да покажу бар с поља своју жалост. Човек много пута угушује савест спољашњим облицима. Драгутин заповеди, да се коњи ухвате у кола. Хоће још ноћним возом да отпутује. Киша је престала. Свезкина душе из врта. С листа се шири јак мирис . . . Јерма се упутила норед рибњака у стари запуштени врт. Жеља је вуче, да загледа у поштено, искрено лице учитељево. Коме и да отвори своје пуно срце ? Ваљда тетци, која не зна за друго само за купоне, која нема осећања ни за шта само за војничко тумарање и натуца неколико Ломбардијских талијанских речи ? Ваљда матери, која је тако хладна ? Стара Ката је проста и све вида само травама. За душевне болове нису траве лек. Поглед на филагорију натера девојци крв у лице. Онај чудни иризор јучер дао је томе месту други изглед. Сад вири разбарушена кућица из зелене трске. На рибњаку гагоћу гуске и купају се, једна другу гони. Чупа једна другу за главу, а она жури, плови даље. Девојче пожури напред. Стари врт стоји миран, разгалила га киша. Од час на час зањише се дивљи кестен, а крупне капље се круне с лишћа; једна паде девојчету на главу, па мило девојчету, како јој гали уеијану главицу. Наш Мата не мисли, да иде девојци на састанак. Ни сам не зна, кад закључа за собом кућу, набаци скакавицу на вратанцима и хајд иза села. Не у врт, боже сачувај! Иде само на своју детелину, да је види. Ко је крив, што му је њива одмах уз спахијски врт ? То је тек го случај! Шарени се њива иред очима учитељевима. Киша оросила црвене цветове .А пчеле не маре за росу, већ без бриге прелећу с цвета на цвет. Мислиш, криво цвећу на њихову љубав! Сваки се стреса и клања, кад осети на себи медољупца госта. Гдекоји и збаци пчелу, а ова се наједи, док се копрца на леђима. За тили часак ено је опет зазујала, па сиса из слатке цветне крунице. А кад на цветак пане бумбар дебељко, цветак се са свим пригне. Дуго гледа учитељ по својој њиви и китњасте лептирове, како лагано полећу и надлећу се. У суседову јечму нучпуриче препелица, џавељају се врапци, па јатомице сукћу с трњака на трњак с плебејсхгом дреком. — Та, ваљда ми нико пе може бранити, да завирим и у врт, кад сам већ ту! — помисли најпосле наш уметник. Јерма ударила баш к великој липи. Под липом стоји анђео, аморчић на округлу стубу од песковитога камена красно истесан. Само му лице одбијено и коге му поломило време. Ту је и клупа од камена. Страх нодиђе Ментора Ореховљанске омладине