Stražilovo

756

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 48.

Е такав живот, над нам, диван сан Утуче злоћа у несретни дан. Еј, кобни дане, слико страхотна, Понизни робе лоше госпође! Запитај ропски господарку ту: На кога смишља сад крвиички лов? У Будимаештн 12. (24.) нов. 1887.

Зар младих нада најбољи је ков, Да с њима игру пусту замеће? Не одби, коби, То бар одроби За 'вако веље наше несреће! Довикни смело ма и на сав мах Јер ми смо свикли и на јачи страх! . Лаза Сокулић.

НА СМРТ.

ЦРТА ИЗ СРПСКО-БУГАРСКОГ РАТА. НАПИСАО ВЕЉО М. МИЉКОВИЋ.

III.

)иров је сеоски већ јавио свој момчадији I. ^позива, да имају сутра зором са свом спремом доћи под срески конак. Мрак је. Звездице сјајне још се не виде, месец се крије иза облачина, све је суморно . . . — Шта ће бити ? Где ли ће се ? Ја да неће бригадир да нас смотрује ? Ја што сад баш да нас зову ?.. Тако се шанутало по селу, а забринуте су мајке спремале синове своје. Синови троми, у неизвесности . . . јетки. Очеви само гледе па врте главом; удаваче уздишу . . . Спрема се и Ранко, та и он је први позив. Спрема се, а брк му се смеши; ка мило га је, што ће у ту неизвесност, а бог зна зашто . . . На оној коси, близу качаре, опет се састали Гадоје и Смиља. Гадоје тужан, невесео, а Смиљине красне очи роне сузе. — Е, па што ћеш му, кад се мора! — Оно јест . . . али — и сузе је прекидоше, оиа полегну главом на Гадојеве груди, а те груди уздрхташе. Тешко му било; да не бијаде мушко, би онај час просузио и он, но ка стид га уздржа. — Па, оно, бог зна, што ли нас и зову среском; ваљада ће бити каква заповест, па ћемо се врнути на мах. Тако је Гадоје тешио своју Смиљу, а ни сам није веровао у те речи. Срце му је нешто хладно, а груди га све тшите . . . — Гекох ти, Гадо, да сиоменух нани, па она рече, да си ваљан момак, да те и она бегенише, те ће наговорити и баба да се измире, те ето среће... ама само да не би овога сад . . . — А ја! Куд баш ово да се деси! А мој ћако, ка и он нема ништа против; ја му наговестих, пошто се спремих за војску, а он само глади брк и

(Наставак.) ка смешка се! У добри час, наши ће се измирит', па ето ти! — Ама, ако се не врнеш брзо? Ако одете где далеко? На Турчина?! — Еј, окај се, бога ти, Смиљо моја! Умирио се Турчин, не може ни он да се непрестано бије! Нећемо ми никуд. Него, реци ми, очију ти, хоћеш ли ти мене вако волети, докле се не састанемо опет, па ма куд ишао и ма што од мене било? Смиљи грунуше сузе на очи. — Ене! А што ме питаш, бога ти? — једва протеда. — Па знаш, кб лакше ми је одма' кад то знам; деде, реци ми, среће ти, Смиљо моја! — Заклињем ти се увек вала, очију ми и среће ми моје! — Их, Смиљо, баш ћу за срећна пута да те пољубим ... Смиља окрете главу, а Гаде јој приђе, десном руком обави јој струк, а левом јој врати лепу главу ирема својој и нољуби је. — Ала си, Гаде! . . . Ох, шта су њих двоје осећали тада, то се никад описати не да, јер то је тајна, коју бог не повери ни најбожанственијим песницима светским! То се само може осетити! Та осећај је све! . . . — Па сад да се растанемо! Ајде Смиљо! Вуди храбра, и док годе ја уживим, ти си моја, и молим те, да то никад не заборавига! — Никад ! Никад! . . . Још један узајамни пољуб, и оно месташце оста иусто, а иза качаре се помоли рашчупана глава са два светла ока као у мачке. Страховито прећаше песницом, а очима као муњом гаибагае Гадоја и Смиљу, који се све више и вигае губили у мраку на разне стране. •— И у часу смрти, ја ћу ти се осветити! Ганко држи реч! И вала, ако је прекршим, убио ме бог!