Stražilovo

Б р . 48.

СТРАЖИЛОВО

757

И Ранка неста. Шкринао је зубима, срце му је тукло, али страх га задржа, да не јурне на Смиљу и Радоја, те је тако морао бити сведок њихове љубави! * * * Први позив среза Н. скупио се пред среском кућом. Силан је то свет, а нико не зна, рашта је ту. Видиш цвет Гружана, видиш једра лица, вити стас, бистро око и весело срце. али тек не видиш онај урођени несташлук, ону живахност, ону веселост! Сасвим природно! С1»ески начелник нрочитао је грунама наређење војне власти, где се сваки имаде спремити за три дана у месту, да молсе одговорити свакој потреби војничкој. Хм ... хм . . . Већ су мирисали, да се нешто важно кува. али нико не знађаше, шта и како? — Вала, мајку му, не бојим се Турчина, ама се бојим, знаш, овога, што ие знам ни где ћу ни шта ћу! — говоре сељаци. — Иди, бре ! На шта ћеш, лудо ! На пример, господин бригада хоће да зна, где смо, шта смо, и имамо ли хране, кад дође до густа, одговара други. „Аој јагље бело пребело, Поведи коло весело ..." — певају опет неки. Др . . . Др . . . Др . . . Дром, дром, дром, задрмуса добош. — Наредба! Сутра у 3 сата зором креће се наша бригада Нишу. Узбурка се све. — Ада што Нишу, но богу брате? Па где ти је Ниш ?

— У Ниш, ја . . . е, бог и душа, биће ђавољих ствари! — Е па, оно знаш, шта нам Бог да! . . . — Ја знам, зашто и како; но знаш, имам све нредње зубе, па могу и да ћутим, — хвали се с љо неки, који хтеде да се покаже мудар. — Вала није ме жао, ако ћемо на Турчина; па кад се врнемо, млого ће боље бити, кб што мој бабо вели — улети у реч Радоје; — Но јест ово мало мучно, што не знамо, где ћемо на коју ли страну! И Ранко је ту. У његовој се души колебају мисли, као оно небом кад се ускомешају облаци са грмљавом и муњом. — Ја радим за инат; Смиљу баш не волим тако, да бих могао очајати ради ње, но њено имање волео бих имат. Па онда, ка шта вали мени?! Вала, кад неће моја бити, баш ни Радо неће брка омастити! (), гад један! . . . Но, хвала богу, ево где се крећемо већ, а како ми ћато рече, идемо на Турчина; пушка бије, она кад-кад и промаши, ио ја се уздам, да моја неће промашити; та у једној смо чети! . . . Тако је Ранко кројио планове своје, тако их је у души тајио, тако је мислио да уништи свога друга, нријатеља, брата, Србина! . . . Проклето такво срце! . . . Разиђоше се, који по мејанама, који познапицима својим, те су тамо прегледали ранце своје, гледали, е су све понели; увоштена платна, па шарпије и остало, што треба у времену рата. У четири сахата из јутра кренуше се пут Лапова, већ нод војном командом, те ће се ту сместити у вагоне па железницом у Ниш. Мал те их није цела варош К. исиратила готово чак ДО „Илијине воде" . . . (Наставиће се.)

ПОКАЈ Шр? п;,у. ТДВ ек се јарко сунце помаљати наче А Покајевица већ будна и плаче . . . Трубље трубе, свету на пољу ни броја, Батори Стевана чекају из боја. Шта слуша? К.уд гледи са прозора жена? Звекет од окова . . . на два сина њена. И толико само узвикнула мати: ,Батори, Батори! Бог нека ти плати!' И синови ћуте, и у мајку гледе: Правог чела, смело, нису слике бледе. Ни суза, ни бола, нит се туже богу Да се пратиоци сладити не могу.

ЕВИЦА. :аји.) Децо моја, децо! Куд вас душман прати?' Тако виче скоро онесвесла мати. ,0н победи, ал је част иа нашој страни,. . Но ево ће да вас згуби и сарани.'. . . На један пут скочи, умота се велом Дивно личи црно њеном лицу белом; За тим збаци гривне, прстење, ђердане, Само су јој сјале очи унлакане. И оде. . . И паде пред кнеза да проба: Да измоли милост за два она роба. „Молим те!" ... И даље једва нађе речи: „Гле, која те мрзи, сад пред тобом — клечи."