Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б р. 3.

вас, поштедите ме тога. Ко зна, могао бих се па послетку и заљубити у вас, па ето белаја. Миливоје ће ме позвати на двобој, па како сам ја са свим невешт оружју, могао би ме и убити. А тога нека ме мили бог сачува.! . . . Девојка мало поцрвени, па са свим наивно иогледа по дворани, као да види, је ли ту онај, који јој је срцу прирастао. Миливоје баш у тај пар уђе у салу, приступи њима и рукова се са госнођицом и са Стевапом. — Сад вас остављам, јер знам, да сам вам на досади. Идем у трпезарију, да видим, шта ради остарина. Еад се опет вратио у салу, а оно се прикупило прилично света. Каваљери забављају даме; неки шетају са госпођама и госпођицама. (По неки сретан води две!) Неки опет седе и разговарају се са госпођицама, те се, можда, и по трећи пут заклињу, како их обожавају. Ја се укрутио на дну сале, скрстио руке на прса и гледам овај лепи свет, како се иакинђурио, намодио, нацифрао, да буде што лепши! Колико ли су посла имали фризери, фризерке и модискиње ?! Колико ли се потрошило помаде, белила, руменила и . . . А зашто заМерати?!... Госпођа Депосава имала је лепу »роза« хаљину, па што јој је тек струк! Рукави кратки, па јој стегли до половине пуне и обле мишице, да би пре у њих загризао но у најслађу гурабију. У коси јој лепа лептирица, ова се са сваким нокретом њене главе залепрша и засветли. Госпођа Лепосава, треба призпати, беше краљица ове игранке . . . Ту је и пријатна и несташна госпођа Целићка у црној хаљини; рукави и огрлица опточени јој златним гајтанима, а у ушима брилијантски обоци као два лешника. Једнако тумара по сали и свакога но малко пецне . . . Госнођица Ј1ела дошла је у белој полудеколтованој хаљини, да покаже потпуну фигуру свога лабудова врата . . . Госпођице Велићеве нису баш укусно обучене, али не губе ништа од своје лепоте... А што госпођица Даница има лепе нлитке ципелице, цело јој друштво завиди! — Шта сте се ви ту укочили, господине Стеване? — ослови га госнођа Зорка, која ирође поред њега с Пантом. (Пера не иде на забаве, да не види своју неверницу.) — Уживам, гледајући лепе даме! — одговори јој и упути се с њима. — Не зпате, како је пријатно посматрати вас лепе госпође и госпођице! — Е да?! Па нас иосле критиковати:

»Гле, како ова игра! . . . Гле, како се она очепгљала! . . . Гле, како оној стоји хаљина!...« и тако даље. Јер ко зна. шта ви све о нама после говорите. Да се ја нитам, никако вас не бих пустила иа забаву. Ви сте опасан човек; вас се треба чувати! . . . — Госпођо, како ме неправо осуђујете! На против, ја сам највећи пријатељ и бранич леиога пола. Зар можете и помислити, да бих о вама што ружно могао казати? — И то би вам још требало ! — одговори му госпођа Зорка шаљиво, а Панта га поче код ње оговарати. Стевану не беше до обране, јер у тај мах спази своју даму од нола бадема. Дотле је не беше спазио. Вечерас му дошла лепша, но кад је први пут видео. И тоалета јој заслужује особиту пажњу. С леве стране на груди приденула велику жуту ружу. У коси јој опет испреплетен низ бисера. Стеван се, богме, два три нута окренуо, да је боље види. Засвира сељанчица. Похвата се брзо у ко.то весела момчадија и лепе цуре. Како лепо играју! А свима на лицу читаш радост и задовољство. Свак се ухватио до свог милог и драгог : Панта игра до Љубице, Миша до Леле, Никола до Злате, Миливоје до Мице . . . Па се и матори .Филетић ухватио до удовице Бишићке и нешто јој шапуће! Од свију младића остао сам Стеван. Мало прогледа коло, па оде у трапезарију и поручи пиво. У трапезарији повели озбшван разговор о Бугарској, о Русији, Бизмарку, Ристићу, Гарашанину . . . Стеван обично слабо лупа главу политиком, али сад ипак доста пажљиво поче да слуша и ужива, како мудро претресају висока политичка питања. Један вели: »Не ће проћи ни петнаест дана, а Козаци ће наиојити своје коње у Софији. Русија их је доста пустила да се играју, па ће сада као мачка миша — хап!«' Па да. би показао, како ће Русија Бугаре за јаку, прулш руку и превали чашу пива. Ово господин Штилић протумачи као предзнак скоре крви . . . — Валцер! Валцер! — повикаше но трапезарији. И за тили час опет нестаде момчадије, која беше дотле дошла, да се расхлади чашом пива и да попуши цигару дувана. Погледа Стеван кроз стаклена врата; већ ■ е вратоломно окрећу. Седне опет уза своје ииво и запали цигару. Али га све нешто мами у салу и чисто би да и он поигра. Не зна, никада тако што није осетио.