Stražilovo

Б р. 3.

СТРАЖИЛОВО

::г,

и бели врат, а руком се чешће маша за медаљон, што јој ено виси о црвеној трачици. Муж, и ако се ио кад кад насмеје, и ако изгледа љубазан, опет сваки његов покрет издаје доста досадна човека и, . . . како да се изразим, неку неверицу, . . . неко сумњичало. А цело оно мажење, цела она брига његове жене, није природна, није својевољна, него усиљена. Она то ради због њега, да му на сваком кораку покаже, како га воли, како јој је он све . . . Тако Стеван Панти и Пери. Они ни да чују. Ударише, да му доказују, како је овде ирава и искрена љубав, која се нигде пе да сакрити. Да би га убедили, напоменуше, да је муж, према својој жени, доста млад. — Видим, да није матор, али остајем при своме. Сада јошвише но пре, — одговори онај, јер се у том тренутку сусрете његов и њен поглед. — Милане! . . . Милане! . . . — зовиу Панта Милана Ивића, а овај баш уђе у кавану. — Седи. Милан им се придружи. Испричају му целу ствар и замолише га, да иресуди. — Драге воље, — прихвати Милан, тим пре, што су ми познати господин Јерић и госнођа му Соса. У колико их познајем. треба да нризнам, да је госпођа Соса врло племенита жена и да јој се не може ништа пребацити. Познавао сам је и девојком. Има три године, како је пошла за господина Јерића. Они се, истина, нису познавали. али кад је он премештен у Крагујевац, чуо је за девојку, просио је и она је радо пошла за њега . . . — Врло добро! Он је имао указно звање, она хиљаду дуката. Нашла се проводаџика, па шта ћеш лепше? Је ли тако, Милане? упаде му у реч Стеван. — Не знам баш, да ли је имала толико, али је имала новаца. — То је, видииг, врло лепо. Они се не нознају, али се познадоше указ и мираз. Ова се два елемента венчала, али то венчање пије могло да стони две душе у једну; оне су остале стране, јер се ие разумеју. Погледајте их. Погледајте њену драж и њеиу живахност, а ногледајте његово хладно лице. Зар се они могу разумети? Погледајте, како њено око гледа свога мужа. али се крадимице отима од његова лица и жудно прегледа по нашем столу и но другима. •— А оно пола бадема? — загшта Панта. — То је варка, превара, с иоља гладац.

У каванама нема места љубавном мажењу, после три године венчања. То и код куће замени озбиљна љубав. Да је једна девојка потајно дала своме драгану пола бадема, разумео бих; али права љубав код мужа и жене не износи се на пазар. Да је ту ираве љубави, као што рече Панта, не би је нодгревали у кавани. — Па да се мало прођу, — додаде Милан. — Право велиш, јер им је код куће досадно ! . . . И не изговори последње речи, а госиодин Јерић и госпођа му прођоше поред њихна стола. Господин изађе пре. Госпођа се још једном окрете; поглед се поново сукоби са Стевановим По њену лицу прелети лако руменило. — Пст ! . . . Пст ! . . . ... »Гарава Јулка« запева: »Миљено...« II. Грађанска касина приредила је својим члановима игранку Стеван, истина, не игра, и ако је играч, али не нрође ии једна забава, на коју не оде. Више га занима свет, него играње. Кад за четворку нема ко У18 -а -У18, или играча, е, онда је он ту. Или се у ^;гап<1е ђа1апсе-у умеша, па се сви чуде, ко греши, јер по један играч редовно остаје без даме. »Од куд ви ту?« запита га која лепа дама. А он њој: »Зар ме нисте видели, да играм?« »Нисам.« »Жалим!«... Једном узео да аранжира кадрил, али му играчи одмах једногласно изјавише неповерење. Ове вечери није било много света, а и почекало се, док се прикупио. Дође господин Настић са своје четири кћери: све четири једнако одевене, све четири једнако очешљапе, све четири једнако (опростите за негалантан израз) — ружне. Ево госпође Љубе Мерићке са госпођицом Мицом. Мајка и кћерка подједнако лепе; рекао би, да су стари а и млађа сестра. Госпођица Мица има лепу хаљину од срнскога платна, а дуге црне витице спустила низ леђа. У сали се одмах осети живље кретање, а мајка и кћерка одговарају с лева и десна на многе иоздраве. — Клањам се, лепа госпођице Мицо, ноздрави је Стеван рукујући се с њом, пошто се пре тога поздравио са госпођом. — Треба да правим врло велики комплименат вашој тоалети. Баш сте дражесни у тој хаљини! — Збиља? ! . . . Ала знате да ласкате! Шта ћете, . . . трудим се, да будем што лепша, не бих ли вам се донала. Мепи?! . . . То ми је мило. Али, молим