Stražilovo

Б р . 11.

СТРАЖИЛОВО

167

— Чујеш, пијаницо, Маљка има. оспе!. .. Немам за што да купим лекарије! Стах иде у школу без обуће, па је данас назебао .. . Мања не може ићи да пгаје, јер је с ње спала једина сукња. Иродала сам синоћ последњи јастук, а од јутрос нисмо ништа окусили и немамо чим у пећ да заложимо . .. 0, несрећници мени!. .. Расплака се ћеплик, стаде љубити жену, грлити, молити за опроштење: — Векрија сам, убица своје деце и жене! Смилујте се, опростите; сутра ћу доћи тачно у по ноћи; сне, што заслужим, донећу кући! — Ој, не ћеш се вратити, не ћеш! Сваки дан тако обећајеш, а увек остајеш стари. — Вратићу се, тако ми твоје љубави, жено, вратићу се! — Закуни се децом, закуни се Маљком! . . . — Тако ми среће дечије, тако ми љубави Маљчине! И свирач доби опроштење од жене и поче је грлити и љубити. Жижак затрепета и потавни, затрепета опет и угаси се. Једини срећан тренутак овлада у собици . . . Сутра даи се ћеплик врати рано кући и без новаца. Жена му нипгга не пребаци; — нема, махнита скоро од бола, седи поред жишка, над Маљчиним телом. Не иогледаше се, не измирише се .. . Жижак је горео до подне ... Прође зима, а ћенлик се увек рано враћа кући, враћа без новаца. Док у крчми пије, не сећа се ничега, кад се враћа кући, љуто га гризе савест. Ј1ети ласте поздрављају зору, а њему се чини, да му говоре: — Ој! ћепличе, ћепличе, ал' си нитков!.,. Из дана у дан зором идеш кући.. . ћепличе, бити те треба. бити, бити!. . . На забату стоји надувен сив врабац, на ћеплика погледа једним оком и цвркуће, а иијаница мисли, да врабац њему говори: — Вуци се, пијаницо. вуци ! Кући ти се не жури! На дому је невоља, деца, велик јаук женин !.. . Несрећа си, ћепличе, несрећа !.. . А на дому је можда смрт, смрт, смрт !. . . Гладни пси њушкају олуке и кад виде, где се ћеплик батрга по плочнику, погледају га зачуђеним и пуним поштења погледом, па изгледа, као да проклињу и осуђују таково понашање. ћеплик застаде пред таким једним псом, хтеде да се с њиме поразговори, ал се пас с гнушањем окрену од њега, и резкући од срџбе отрча побочном улицом. Мачке, које вребају под мостовима нацове, и оне као да дају ћеплику мудру науку, како човек треба

трезно да ради, а што улови на свету, да носи своме родноме гнезду. Пролазе сеоске таљиге са зелењу на трг у град; лубине црвене репе, репови жуте репе, главице купуса пиље изразно у ћеплика и стресају се с кола над његовим јадним животом. Промичу високи омнибуси с пецивом, и платном нокривена кола с месом; њихов штропот силно кори и грди ћеплика: — Не ћеш, несрећниче, окусити поштена јела од дарова божјих! . . . Не ћеш ручати, како доликује грађанину, који је на свом месту! . . . На около штропот кола грми но плочнику, као громови у облацима, а на ћеплику трне кожа и он слуша дословце ове речи: — Земичке, х"леб, бели смок, језици, кобасице, свињске главе, насуљ, купус . . . није то за тебе, ћепличе, пропалицо ћепличе! . . . Ти приговори живих и мртвих бића тако протресу главу напитом ћеплику, да, кад дође к жени, буде мањи од макова зрна. А жена увек плаче, грди и — јадница, мора да прашта. Како су пролазили дани и годишња времена, тако су јуриле и године. Несрећа нема милосрђа према трезнима, за што би штедила нијанице? За Маљком умре Стах. ћеплик пије без престанка. Жена малаксава, нема зараде. ћеплик попије све, што заради. Најстарија Мања пала, утекла од куће .... ћеплик непрестано пије. — На што та породица? — вришти ћепликова у очајању, чупајући косу с главе. Свирач престаје долазити сваки дан кући. Често преспава ноћ у крчми под клупом, лети — на скверу. Дође, кад други, кад трећи дан жени, деци. А за што дође? . . . Привлачи га ипак топлији кут. Минуло опет неколико година, опет умрло једно дете и само једно остало с матером. ћеплик свеудиљ пије. Жена му више не пребацује ни речи. Не буде му савест ни ласте, ни врапци, пси, мачке, нити икакве ствари. Пије слободно и не гризе га више савест, јер је пијан од ране зоре до вечера, — на јави и у сну. ћепликовој одлану; само за једно дете мора да ради. Мужа се гнуша. Он постао суров и напрасит. Кад дође к жени, грди је и плане, да је туче. Зими често код ње тражи склоништа. Последње дете, једини траг од породице, оболе од шарлаха. Мучило се, мучило и умрло. Беше то дечарац од осам година, син пијанчев, очиних црта, а најмилији мајци. Сашила му сама белу кошуљицу, умила му лице, очешљала косу, запалила воштаницу,