Stražilovo
Б р. 14.
СТРАЖИЛОВО
221
Орбшу Дуфресне и МатроурбЈнЂ пишутт., јако Волкт, ВранковичБ, злтт> и предателв таинни Лазаревт., спасесл мало не со вс4ми своими лгодми". (III. 57. и 58.). Шта вели дакле — јеси ли разумео, српски сине, шта је тим ученим језиком наггасао Рајић, син Раје Видинлије? Немаш куд, већ баш мораш признати, да је Вук био изменик, и не скорашњи већ давнашњи изменик и предатељ, нови Јуда. Тако оштро и одлучно није се ни Дифрен изразио, премда се Рајић само на њих позива, а није се, све да је и хтео, могао осим на њих и на Мавроурбина и Навла Витезовића позвати, јер други ауктори, старији и бољи сведоци од све те четворице или управо тројице, од којих је први Лацманин, други Француз а трећи похрваћени Немац, не знају ништа за издају Вука Бранковића. Рајић потврђује то, што је рекао и написао о Вуку, Орбином, Мавроурбином, Дифреном и Павлом Ритером. Рајић не само ту већ на више места у својој историји разликује Орбина , на кога се Дифрен позива, од Мавроурбина, којег је он у руском преводу читао, и није знао он, да је Орбин и Мавроурбин један и исти ауктор. И Рајић се позива на њих четворицу, а могао се лепо позвати само на једног јединог, на Орбина или Мавра Орбина, јер што Дифрен и Ритер пишу о том, то су они узели из Орбина или Мавра Орблна. А је ли један сведок довољан, да се ко на смрт, на најгрознију смрт осуди? И какав је само сведок то? И кад је, у ком је веку живио, сведок тај једини, тај Мавро Орбини. Но шта да питам и шта да те, српски сине, поново мучим с одговарањем на то питање, кад исти Рајић, који се, за поткрепу своје тврдње, да је Вук издајник и нови Јуда, позвао на сведока Мавроурбина, за истога Мавроурбина у истој историји на другом месту рекао (II. 521.): „Сими словеси изобличаегв Мавроурбинг и себе и проч1н себ Г, подобнБШ писатели за незаконнаго енна почитакнцих Стефана" и на трећем месту (II. 565.) „Лкоже убо на многихђ м&ст&хђ пристрастно
пишетт, аукторт, сеи (Мавроурбинт,), тако нанпаче вт, семт, Государ г ћ сл1шотствуетт> и заблуждаетт,". А ауктор оне Пантине „староставне књиге, оног Пећског или Троношког родослова из XVIII. века, каже на два месга просто: „Мавроурбинт,, архимандритт, дубровачки лажетт, — отт, завистн хотп изгладити имп Неманића" — сокривт, змШ ноги, хулитт, Стефана и Милутина, ихже мош;и светми и днесв зриме сутв, и глаголетт, паписта вабллдокт.: „ Стефант, отт, подложницн рождент,; гћмже сего (Душана) похваллетт, а свете уничижаегв оканннни"! (Гласника књ. V. 60., 67. и 68.). И кад сведок тај, тај Мавроурбин на много места присграсно пише, сл-ћпотствује и заблуждајет, као што наш Рајић тврди, или кад он лажв, као што много простије онај родословац, нешто старији сувременик Рајићев, вели, онда не знам, зашто да се истом, иначе „пристрасном, завидљивом и лажљивом" сведоку из ночетка XVII. века верује у оном, што он за Вука Бранковића каже а што други старији од њега и бољи сведоци не кажу ? Зашто и Рајић и онај непознати родословац хулу Мавроурбинову на оне свете нросто одбацују а хулу његову на Вука прихваћају — и још надомећу. Је ли то право и праведно? И зар ја не бих сад имао нраво, да, остављајући Рајића на страну, употребим властите његове речи, којима је он Мавроурбина отправио, и да, кажем: но оставимо се Рајића, сина Бугарина из Видина: „оставллемт, его вт, заблужденш своемЂ пребнвати" ? Могао би тако рећи, ал ја нећу да се служим тим правом, већ ћу друго нешто рећи или позвати се на оно, што је већ речено, и не од мене само, већ од мало другчијих момака, н. пр. Стојана Новаковића, речено о изворима повести Мавра Орбина о боју на Косову — и да се у тој повести Мавро Орбин служио и народним песмама и причама о боју на Косову, те да је из тих песама и казивања дознао Мавро Орбин за неверу и за издајство Вуково. (Наставиће се.)
ВУКОВА ПИОМА НИКАНОРУ ГРУЈИЋУ.
ОВЈАВИО ВД. КРАСИЕ.
I.
Пречасни Госиодине, Многоиоштовани иријатељу! Разговарао сам се овдје с Љ. Ексцеленцијом за некога попа Вука Поповића из Рисна, који је катихета у Котору; и Њ. Ексцеленција, из особите ми-
лости и благонаклоности к њему, говорили су не само да ће писати Г. владици Мутибарићу да му даде црвени појас, него, и да би за њ било најбоље и најприличније, кад би се Которски прото куд премјестио, да буде парох и прото у Котору. Чујем сад, да је которски прото потврђен за великога викара,