Stražilovo

Б р . 14.

СТРАЖИЛОВО

223

Додајемо овде још, што смо нашли у Нечерњачи", забавно-поучном листу, који је у издању и под уредништвом Ђорђа Рај ковића излазио године 1881. од 7. априла до 9. јунија (изашло је свега 10 бројева). У том листу има недовршеи превод приповетке Ивана Тургењева под натписом : Петушков, стр. 81., 97., 113., 129., 149. „Завичај", лист за забаву и поуку, који је под уредништвом покојног дра Милана Ђорђевића излазио године 1878. од 1. јануара до 25. јунија (изашло свега 26 бројева), има само на стр. 109. преведену руску народну песму и на стр. 249. и 250. две руске народне песме. I. У младиној кући. II. У младожењиној кући. •Бечка Србадија, илустрован лис.т за забаву и поуку, што је у издању и под уредништвсм Стевана Ћурчића излазио од октобра 1874. до марта 1877., има ове ствари с руског: 1874—75.: Сиротица. Приповетка Ивана Т у р г е њ е в а, стр. 6., 31., 55. (није назначено, ко је превео) Убогиђаво. Слика из руског живота. Од Б. Хорског, стр. 80. (ни ту није казано иреводиочево име). — Удбала. Приповетка Јелене Ханове. Превео Сава Петровић, стр. 150., 179. — Пунин и Бабурин. Од Ивана Тургењева, стр. 195., 223, 243. (не стоји, ко је превео). — Ра^ае ЈЈате. Новела Александра Пушкина, стр. 218., 241. (нема, ко је превео) 1876.: Мирно гњезданце. Новела Ивана Тургењева. Превео М. стр. 4., 20., 36., 66. — Живе мошти. Новела Ивана Тургењева. Превео М. стр. 81. — Куршум. Од Александра Пушкина. Превео М. стр. 84. 1877.: Београдска Србадија, часопис за забаву и поуку, уређивао га Стеван Ћурчић. 1881.: Живе мошти. Новела Ивана Тургењева. С руског превео М. (дакле по други пут у истом преводу!) стр. 62. Куршум. Новела Александра Пушкина. С руског превео М. (дакле по други пут од истог преводиоца и под истим уредником!!) стр. 112. 1882.: Звезда. (Л е р м о н т о в). Превео М и л у т и н Илић" стр. 369. — Народни борац. Сувремена приповетка. Од ? С руског превео Милован Ђ. Глишић, стр. 393., 463. Српска Зора, илустрован лист за забаву и поуку, којем је у први мах власник и издавалац био Коста Мандровић а уредник Мита Георгијевић, а одмах од петог броја прешао у власништво Тодору СтеФановићу Вил ов ском, оставши у издању старог издаваоца и под уредништвом старог уредника, док није са 2. бројем од године 1877. Виловски уз власништво примио на себе и издавалашгво и најпосле све у своје руке узео. Љст је тај излазио од 1876. до марта 1881. 1876.: 1877.: Фаталиста. Новела Ивана Тургењева. Превео П., стр. 73., 97. 1878.: Јуда. Приповетка Ивана Тургењева. Нревео П. стр. 9. 1879.: Три лика. Од Ивана Тургењева. Превео Иван В. Поповић, стр. 67., 83., 109. — Истор1Л славннскихч. литератур-Б А. Н. Пмпина и В. Д. Спасовича. Издаше второе вновт, переработанное и дополненное. Критика од Н. из Београда, стр. И5. 1880.: Ловчеви записници (1«46.—1851.). Од ИванаТургењева. Превео Сава Нетровић, стр. 6., 23., 43. — Иотемкин на Дунаву. Историска приповетка Г. II. Данилевског. Превео 11. М., стр. 32., 48., 66., 87., 104., 128., 141., 162., 182., 216. (Ова је приповетка ио други пут у српском преводу почела излазити ове године у Народној библијотеци браће Јовановића у Ианчеву, св. 170.)

1881.: Племићко гњездо. Роман Ивана С. Тургењева. Превела Милева Станишићева, стр. 4., 24., 47. (Иревод је недовршен,- јер је преводилицу затекла смрт, кад је завршетак превода спремала за штампу. Међу тим је превод те прино ветке изашао у засебном издању у Београду године 1885.'. Млада ^Зрбадија, лисг уједињене омладине српске за књижевност и науку. Издавала уједињене омладина српска а уређивали А. Хаџић у Новом Саду (1870.) и Милан Кујунџић у Београду (1871.). 1870.: 1871.: Званичников шињел. Од Н. В. Г о г о љ а. Превео Љ. Миљковић, стр. 38., 57., 75., 89. — Красноречиви господин начелник. Приповетка Н. ТПтедрина. Превео М. Глишић, стр. 455., 473., 485., 504.

— х 1итамо у „Српским Новинама'. У недељу 27. марта о. г. у 4 сахата после подне био је састанак иозоришног одбора, на којем су били осим садашњег министра и бивших министара просвете још и некоји чланови академије, проФесори књижевности, старешине просветних завода, неколико млађих књижевника и уметника, стални чланови крал>. иозоришта и неколицина пријатеља лепе уметности. Састанак је држан у једној од иозоришних сала. На том је састанку прочитан извештај о делима., која су била поднесена на расписани стечај за годину 1887. Поднесених драма било је иет и то: Два брака, комедија у 5 чинова; Стиходељац, комедија у 5 чинова; Пад Цариграда, драма у пет чинова; Душан, трагедија у 5 чинова и Мара Варадинка, трагедија у 5 чинова. Како ни једно то дело није одговорило драмским и у оиште захтевима тога рода појезије, то нијед ном није досуђена никаква награда. За тим је управитељ позоришни Милорад П. Шапчанин говорио о стању српског позоришта и српске уметничке појезије. Тај ће говор изаћи и штампан. На послетку је прочитана ова одлука: Како овогодишњи приходи нису ни приближно онакви, какви су били прошлих година, како је управа законом од 8. октобра 1870. позвана, да пре свега води бригу, да се позоришно особл>е и трошкови иозорнице намирује: то се до бол>их новчаних прилика не ће распи сивати стечај за изворне драме, него ће се по дојакошњем обичају давати писцима осам од стотине тантијеме. — По „Српској Независности" ви_ димо, да су реФерате о поднесеним драмама на том састанку читали Милован Ђ. Глишићи Владан Ђорђевић. Тај лист није задовољан са тоном, којим су рецензенти поднели своје мишљење. Признаје, вели, да је у реФератима било доста хумора, но да том хумору нема места у тако еминентно уметничком скупу, као што је то позоришни одбор. Само што се тиче оцене на „Душана", њој одаје „Српска Независност" похвалу, што је доста објективно држана и што се обзирала на она начела, која драмски писац не може и не сме никада из вида изгубити. Цар Душан — извађа „Српска Независност" — заисга није згодан предмет за драматизовање. Он је у нашој повесници више легендарна појава. За његово је име скопчана успомена на славу и величину српског народа и српске државе. Српска држава дошла је под њиме до нобеде, српски народ до врхунца своје моћи. Пијетет је једини осећај, који се у Србину пробуди, када му се име Душаново спомене. Овај је осећај овладао чак и историком, зато нам је мрачне стране у карактеру великога цара тек само наговестио и у кратким ненотиуним потезима изнео. Но све ситне мане у карактеру тако великог човека нису у с.тању да га учине драмским кривцем. Он се по оному, што из повеснице о њему знамо, није ставио у иротивност са општим, вечи-