Stražilovo

266

СТРАЖТЕОВО

Б Р. 17.

ГхеписпвЈВи.ч &еп1; ГтреЉиз. 8еД Мз диоас! утсећап^; ве <1е<ШЈ1;, У1с1;о8 ас1 АБу(1ит с^свегиИ;, пес Атига1;1п8 атрНив §га!1а8 тегј^ив. Ас1етр(;а 8егу1а ; 81Уе зирепоге Му81а СћпзЉша, е1; ^агаго Ђевро1а сар1о, Магст тсисг тоНет 1ашгг сирп, регслшиа ридгопе А гпига/ћен ШепрМ, ИајаШке-в 1п1ег[ес1о тссет(, цт 1374. Шагсит КгаИетсћ Ђи1дагогит гедет ргос1ата1ит еит иптегва та ШШИа(е ргоеИо Ле1еЛ. На Сћготсоп ТигсГсит ." Да ли се то ,.На Сћгошсоп Тигсјсит" односи на све оно, гато се почињући од: „Ега!; Магси8 КгаћеУ1С8 Ви1§аги8, §гаеса 64е р1епи8, шсопв(;аБ8, уаг1118 е1;с." рекло, ја управо не знам, али чнсто бих волео, да се и на те речи односи, јер ако се не односи, ако оно није рекао Турчин ни турски хоџа, већ кргаћанин и кргаћански угледник онда, — онда нама источњацима нема помоћи и ко да нама помогне, кад смо ми §гаеса Ше р1еш, тако непостојани и нестални и недоследни и тако се сваки час мењамо и промењујемо, а они, потомци и питомци Илираца и васпитаници римски, тако су чврсти и постојани и непроменљиви, на ако и промену кад гато, променуће само длаку и име, али ћуд никако! Па кад се они не мењају и неће да промену ћуд, не мењај ни ти, Србине и српски сине, па ћеш се бар у том погледу изједначити с њима! Не дај брагано за шљиве! Најпосле гата се тебе тиче Марко Краљевић, кад ето толико њих тврде и уверавају, да он, гато се народности тиче, није био ни Хрват ни Србин већ Бугарин, те се бар у том погледу сви: и Јевреји и Грци и Турци и Латини и Арбанаси љути и љући од њих Хрвати, равини и фратрови, на и саме појете, међу собом слажу. Па кад се поред свега тога још сетига и на оно, јпто је Василије Петровић, митрополит Црногорски за краља Вукашина и нацију, од које је био он, — а кад он, онда и син му Марко, — изрекао јога г. 1754., и на гато сам те већ једном и баш у овој расправи подсетио, онда се можеш, а и треба да се и сам, разуверивгаи се претходно, увериш, Србине, да је Марко Краљевић био Бугарии и да се но томе не печалиш много, кад читајући историју катедралне цркве Загребачке прочиташ оне горе преведене речи: „Ега.1; Ви1§аги8, дтаеса Ше [)1('пи8, 1лсоп8(;ап8, уагик е(;с." И тај Бугарин Марко — прича се у тој књижевној причи — догаао је у номоћ кнезу Лазару, и они са јога неком арбанашком господом одупреше се и бише се жестоко с Турци, но не беху сретни у том боју с Турци, јер Турци ухватише српског кнеза Лазара, ухватигае и смакогае га; а слуга његов, веран слуга његов, жалећи свога госиодара, славнога кнеза Лазара, и тај слуга Лазарев, ком само Албанез за нме зна те каже, да се звао Милош Кобиловић он, и да је био

зет кнезу Лазару, прободе пињалом од појаса цара Мурата; а Бајазит, син Муратов, освети на Марку Бугарину, помагачу Лазареву у боју, смрт свога оца и т. д. Ето, тако се — или тачније — и тако се негда причало у књигама јеврејским и грчким, латинским и талијанским, пољским и чешким о смрти српскога кнеза Лазара и турскога цара Мурата. А Игњатије ђакон, који је г. 6897. =1389. са својим архијерејем Михаилом, епископом Смоленским, пратио Пимина, митрополита Московскога, у Цариград, прича овако: „Таже отуду (од Пандораклије) поидохомт, ко Царгограду в ' б сандал!лр> вђ четвртокт, на розкдество 1оанна Иредтечи (24. Јуна); и наутр1е вт. плтокт> (25. Јуна) пловуга,е, минухом Дшполт. градт,; вт, суботу (26. Јуна) же обћдахомт, на устт, рћки Сахара, вт, неделго (27. Јуна) же минухомт, градт, Дав(ф)нузји, и Каро1го градг. Таже пловуше ирјидохомђ во градг АстравЈго, и тамо пребихомт, пнтаЈош,е вћстш о Амуратћ царћ: блше бо вт, Турскои державћ, и матежт, бистт, велји и смунЈ^енЈе много: блпге бо преже наст, турскЈи цар1 5 Амуратт, погаелг ратЈЈО на Сербскаго царл Лазарл, и ашшано бнств, лко на С8им'.1з (?) обого убиша. Нреже Амурата царл убилт, лестпо вћрнии слуга Лазаревт,, именемт, Милошт,, и вт, тои част, Турки поставиша царемт, Баозита, сина Амурата царл, и паки Турки превозмогогаа, и лгаа Сербвскаго царл Лазарл руками, и кнлзеи его, и воеводт, его, и болрт, его и слуг-в, и все воинство его; овћхт, избигаа овћхт, же руками лша. Новелћжт, Баозитт, царв Турсши Сербвскаго царл Лазарл мечемг пос г 1нци. Б истј , же сјл битва вт, лћто 6897 на мћстћ зовомое Косово, и уболвшесЈ, млтежа и пусти Пиминт, митрополитт, чернвца Михаила, а Михаилт, епископг смоленскји менп Игнатш итд." И ово сам исписао данас дне 19. Марта 1888. из оне руске књиге: „Рускш времлнникт, сирћчв Лћтописецт," I. ч., печатане 1790. г. у Москви, у који је временик уЈфштено „Хождеше Пимина Митрополита в третје во Цариградт, вђ лћто 6897." од стр. 241.—260., које је хожденије описао сапутник ђакон Игњатије или други ко (у 133. примедби к V. тому „Исторш 1'осударсгва россШскаго" од Карамзина стоји: „а Михаилт, Епискупт, СмоленскЈЈЈ (отиусти) мене и ИгнатГн" , а у временику пише: „ менл Игнатга ") од сапутника Пиминових; а за књигу ту руску, у којој је то хожденије, зато сам толико молио и мољакао, иисао и дописивао чак у Петроград, и зато сам толико благодаран г. Сирку, који ми је неки дан послао ту књигу. што у тој књизи вести оне дознане у Астравији о Мурату и Лазару и Лазаревом слузи Милогау, и номе-