Stražilovo

270

СТРАЖИЛОВО

на Јонановића-Батута на рукопис тог спева Милорада ГГ. Шапчанина. Па шта бих казао још ја после такве критике? Најрадије бих казао слагачу, да је целу сложи и за „Стражилово." И ако не ћу то учинити до словца, инак ћу да се „ослоним" на оцену дра Ватута, држећи, да ће ми, бар накнадно, дозволити то „присвојење" својих мисли. Др. Батут говори најпре о суштини Шапчанинове појезије, и долази до закључка, да важина љена лежи у његовим епским песмама. И лирици његовој одаје заслужено признање; али кад говори о епици његовој, онда прикупља сав арсенал кршичког посматрања, да је прикаже у што лепшој боји, са што ленше стране. И то с правом, јер је Шапчанинова епика нешто јединствено у нашој уметничкој појезији. За тим се дотиче „Невесте Љутице Богдана" и прелази на „Монаха." Али сад нека говори др. Батут сам: „Предмет овоме спеву је млад калуђер са историјом своје несретне љубави. Недељко и Гојко су браћа и синови властеоски. Недељко је дивота од човека, честита и племенита душа, а Гојкова нарав иште само силе, славе и уживања. Док је Недељко крај својих родитеља учио књигу, уживао у лепоти природе и племенитим, витешким забавама свога времена; док је најпосле осетио највећи чар узајамне љубави са лепом Анђелијом, кћерком богатога властелина Нрибака, те је већ и од родитеља измолио: дотле је Гојко у престоници тражио блеска и власти, а учио се разврати и интригама. Плод те нарави и науке беше несрећа за Недељка и његову љубав. Кад је дошло време. да се Недељко и Анђелија већ узму, ишчаури му се брат Гојко као највећи иепријатељ. У неситој страсти, да искључи брата из наслества и да отме богату наследницу Апђелију за се, иотплати Гојко учитеља Недељкова, притворицу калуђера Тихона, да целу ту ствар поквари. Тихон, у нритворној нобожности, не да свога ученика свету, и ирети родитељима Недељковим, ако га отму цркви. Да још боље успе, иоказује писмо матере Анђелине, где она иште Гојка за зета. На таку подлу нодвалу брата и учитеља преври крв заљубљена Недељка, и он, занесен страшћу и љутином, у сред породичког савета кидише оружјем на брата и на учитеља. Строгн стари властелин, отац му, не може то да опрости, него га баци у тамницу, а Гојка ожени с Анђелијом. После две године тамновања тражи Недељко као Никанор утехе у самосгану, али је ни ту не налази. Сгака његове несретне љубави лебди му пред очима и не да му се ни Богу номолити. У том очајном стању проводи

своју младост, сећајући се Анђелије, која уз развратна Гојка још јаче осећа величипу своје горке судбине. Тако им трају дани, и једва после неколико година сине им за један тренут зрачак среће — час, кад се и опет виде. Никанор долази у престоницу као првосвештеник, и ту у цркви види се и опет с Анђелијом. Он је венчан црквом, она је жена другога, па обоје свлађују навале срца свога, и тек тихим болом мењају погледе. Како ће ту рану до гроба носити? ... Према овоме је основна замисао целоме делу борба племените страсти човечје са уређењем у свету — са иримљеном дужности. У такој борби има, наравно, свакада. толико идеалних погледа, да се и сама намеће за појетску обраду ма које врсте. И баш у томе истоме оквиру тако је згодна, да су је већ више њих обрађивали. Гете н. пр. обрађује је у облику новеле (епизода из „^Пћећп Мо181;ег8 Гећгјаћге"), Шефел у форми појетског романа „Екехард", а и у нашој лћтератури има трага томе („ђурђеви стубови"). Основна мисао је дакле доиста за појетску обраду. Друго је питање, како је песник ту борбу схватио, како ју је решио, и чиме је своје идеалне смерове показао. Гете се није упуштао у тако просте прилике; он је љубавну страст распирио не само између калуђера и девојке, него између брата и сестре, па му је тиме морална директива већ у напред дана. Шефел, истина, не потенцира ту борбу сродством, него само сгалешком разликом, па и опет допушта, да му главни борци у полу падну. ЈПапчанин нема никаквих других нрепона до завета „пред олтаром," па опет износи своје јунаке из те борбе као чисте и неокаљане, као нобедитеље своје страсти, као носиоце виших снага, као представнике чисте етике у човеку. Та узвишена резигнација, то мученичко самопрегоревање, то тихо дрхтање саме унутарњости није, истина, обичан акорд, којим се страст свршава, али је за то опет природан узор свакој племенитој души. У саучешћу и поштовању таких карактера признајемо ми светињу дужности, о коју се ни најнлеменитија страст наша не сме огрешити. Недељко и Анђелија падају у тој борби као жртве, али им је пад тако узвишен, да је уједно најлепши тријумф бољих начела и најјачи швигар неваљалству. Наравно да и предмет и замисао добију тек онда праву животворну снагу своју, кад их песник и у обради задахне лепотом и идеалношћу. Без тоганема уметности, без тога је сваки иредмет гола продукција или репродукција, а свака замисао хладан резонма. Треће је дакле питање, како стоји „Монах" са песничко-уметничке стране у склоиу и даљем детаљу.