Stražilovo

260

СТРАЖИЛОВО

Б р . 17.

који је већ на дуду био. — „Прво ћемо набрати за чику и тетку па онда за маму и за нас". Чика Зоран хтеде да јој узвикне: „А за бабу ништа, а?" Али се уздржа, јер се бојао, да не би пала са дуда од изненађења. Деца га нису приметила те је тако неопажен посматрао сваки предмет у дворишту, као да га бог зна како дуго није видио. Из груди му се оте тежак уздах те тихо прошапута: „Еј ала је леп тај домаћи живот!" Премишљао је за тим о свом положају, сравњивао своју тренутну славу, која тако опија за тренутак и која за тај један тренутак заноса после откида парче по парче од рођенога срда на га прождире, да се наплаги за своју великодушност! Сравњивао ју је са тихим домаћим животом. „Не, не!"— шапутала су му уста. — „ЈГепо је глумаштво, да, леп је занос, слава, али мени изгледа све то као нешто несавршено. Мора да је код других народа позориште друкчије, ја не знам, али — нешто ми фали, ја не могу да будем потпуно задовољан." За тим климну главом те опет настави: „Доцкан си ти почео, мој Зоране, није то за тебе! Па зар сам ја збиља неспособан, да у свету, тој правој позорници, играм, ма и споредну улогу " Ко зна, докле би чика Зоран тако још резоновао, да му поглед не паде на његову Јелчицу. Он се трже. „Свеједно!" — рече даље. -— „Позорница је и једно и друго ! Ја на својој добијам у накнаду бар неколико заносних, блажених тренутака, а колико има бедних глумаца на оној другој позорници, свету, којима се исто тако раздире срце, па без икакве награде ?" Као лака веверица скакала је Јелка са гране на грану. Кад је хтела успети се баш до њега на највиши врх дуда, Цветко јој пружи руку, као да би јој помогао, она га лупи, шалећи се, тто руци, а Цветко трже руку те је целу стрпа у уста, гледећи при том доста блесасто у ваздух. „Шта је то, Јелка?" узвикну чика Зоран, који се тргао из заноса. „Зашто га бијеш? Срам те било! Зар је то лепо, а?" Све је то чика Зоран изговорио врло строгим и озбиљним гласом, сакривајући ииак осмејак на лицу. „Не боли то мене ништа, чика-Зоране; Јелка се само гаали, бога ми, нитита не боли!" — бранио је I ^ветко. „Ти си добро и честито дете а она је стовраг и обешењак! Доле се вуци, ти, ти, ти, уф, капља ће ме ударити!" Когод познаје „Старог баку и његова сина хусара," одмах ће познати, да чика Зоран већ сад игра улогу „Црвенка." Деца, наравно, то нису опазила, те нису знала, да ли се чика Зоран шали или љути. „Пе љути се, бога ти, Зоране!" Зачу се Дани-

ћев глас, озго са прозора! „Здраво! Добро дошао! Па ти тек тако бану а ником ништа и не јави." „Помоз бог, господар-Данићу!" (Чика Зоран, од како је глумац, зове свакога презименом). „Ето дођох, послом." „Е па добро дош'о! Ето сад мене доле, у собама је запара. Стано! Снеси дер мало мученице под дуд, ту је Зоран!" „Хоћу, Јово, одмах!" одазва се госпоја Стана из бог те пита које собе са улице. Међу тим су и деца стала силазити са дуда. Обоје су стајали на једној грани, равно једно према другом. Цветко се загледао у свога оца на нрозору а при том је зинуо; Јелка га наједаред лупи руком по отвореним устима а ова пукоше, као кад се дланом о длан лупи кеса артије, напуњена ваздухом. Цветко, у место да се ражљути, од срца се стаде смејати, а Јелка дотле већ слети са дуда па земљу, као тица, па погледав горе узвикну му: „Боље пази, како ћеш стати, а немој се заблејавати којекуда. Но, силази! Скочи, ако смеш." Цветко, овако изазваи од Јелке, погледа на земљу, и ма да је високо било, скочи, Јелка му припречи, ухвати га обема рукама за раме, па гледећи у његово, зажарено и застрављено лице, стане га исмевати : „Гле, зар си остао жив ?" Дохвати га онда за руку, па с њим заједно, марширајући по војнички, пођоше чика-Зорану, да га пољубе у руку. Чика Зоран, стари војник, гледајући Јелку тако чилу, и живосну, нромрмља у себи: „Еј, да је, којом срећом, мушко, та би била сигурно ђенерал у војсци!" Пошто га деца пољубише у руку, пољуби он обоје у чело, ћупшу лако Јелку по глави па се онда обрне Данићу, који му се приближавао. „Па још једаред добро дошао!" пружао му је обе руке господар Јова. — „Дед седи, човече, твојажена отишла, баш пре четврт сата, у болницу до онога болесног глумца. Срео сам је на путу." Седоше. Госпоја Стана донесе на великом послужавнику стакло са чистом ухлађеном сремском шљивовицом, коју ни Данић а ни чика-Зоран нису баш мрзили; све то метне на малу клупицу под дуд; после ноздрава са чика-Зораном оде и газдарица, да и даље надгледа по кући што треба. Пијуцкајући и пушећи у лепој хладовини под лиснатим дудом разговарала се два стара добра пријатеља. Даиић је причао Зорану о трговини, о којој овај није ни појма имао, а чика Зоран оиет Данићу о нозоришту, у којем се опет овај није ништа разумевао; на инак су њих двоје једно друго пажљиво слушали и шта више и саветовали се узајамно.