Stražilovo

295

нели. Али ко је све редом погледао, могао је нриметити, како је госпођица Серафина злобно развукла своје танке усне и прошапутала, шкиљећи на Вритвића: „Ниткове један!" Кад се представа свршила, на којој је Јелка прве ловорике своје славе побрала, доведе је чика Зоран у гостионицу, да, по обичају глумачком. мало поседе и да вечерају. У једном углу малене трапезарије седило је неколико пријатеља, познаника и штовалаца чика-Зоранове уметносги. „Живили!" заори се са свих страна, кад отац и кћи стугшше у дворану. Чика-Зорана и Јелку посаде у горње чело, до Јелке Бритвића а до чика-Зорана седе његов највећи штовалац и пријатељ, баћа Васа Србенда. Ко је икад био у друштву са глумцима, знаће, да се ту брзо дође до расположења. Није дакле чудсг, што се и ово наше друштво у часу развеселило, а неки богме, што но реч, и мало наћефлејисали. Јелка и Вритвић су певали а чика Зоран и баћа Васа пили су и секундирали. Остало друштво није заостало за њима. На одлазак кући нико и не мисли. „Та глумци и тако нису сваки дан ту, па бар док су међ нама, да их прочастимо, нек запамте нашу варош!" говорили су С—ани. Писар Стева прешао за други сто па је непрестано љубио у чело младог једног глумца, проричући му сјајну будућност на позорници, јер види у њему велика генија. Он предложи, да се столови саставе, сви пристану и сад се тек отвори весеље у шеснаест. Ваћа Васа, накресан, устаде да држи говор. Сви заћуташе, јер су знали, какав је он у таквим приликама, само је за једним малим столом, у углу трапезарије, Димча, позоришни реквизитар, родом из Мацедоније, доказивао Шваби једном, молеру, како „нема ред кот иозориште". Баћа Васа

продере се на њега: „Језик за зубе, Цинцарине, кад Србин говори," па отпоче здравицу. Чули сте сигурно таквих здравица, које почињу са: „Враћо и госиодо!" а свршују са: „Живили!"? Баћа Васа је често уплетао у своју здравицу стране речи а највише реч: „култура". Димча запита полако Швабу: „Што му значи тој култура — бре, Швабо?" „Просвета," одговори овај. „Е, е! Ј1епо гу каже господар Србенда!" Глумци су пратили здравицу са измајсторисаним одобравањем и допадањем. Чика Зоран, прилично наквашен, и заплака се, а баћа Васа весео, што је тако „научно" говорио, позива цело друштво својој кући. Опште одобравање и пристанак. Па пошто баћа Васа исплати сав трошак, поустају сви, поведу и циганску банду са собом па весело певајући улицом крену се дому Србендином у четири сахата у јутру. Димча узме из гардеробе велики бубањ па се умеша међу свираче. Код гркове куће, на предлог Стеве писара, сви застану да праве серенаду лепој гркињи. Писар поче певати из гласа, да су му све жиле на врату одскочиле а Димча је лупао у бубањ, као да је намерио, да га провали. „Каква је то галама, враг вам баби!" грдио је стари попа са прозора преко пута. „Шириме култура!" одговори му Димча. Код баћа-Васине куће провело се да не може боље бити. Као и у кафани, тако је овде пало здравица и лепих речи у безброј. Сваком се глумцу наздрављало а највише чика-Зорану и Јелци; њој, као дичном подмлатку нашег мезимчета. Весеље је трајало до подне сутра дан. Глумци се после подне испавали; и онако нису имали никаква посла. Први дан Јелкинога глумовања свршио се, као гато видите, врло весело. Њој се то здраво допало те је сама у себи мислила: „Баш је леп тај глуМаЧКИ ЖИВОТ !" (Наставиће се.)

КЉИМЕК БОРУТА. ИРИИОВЕТКА И 3 ПОЉСКОГА ЖИВОТА. НАПИОАО НЛАДЦГЛАВ ОКОЊСКИ. (Наставак.)

■ а ту исту међу, по којој иђаше Борута, из^Тјаха из џбуња неки човек, на великом, тешком коњу. — Је ли управитељ или не? И баш он главом, — шапну Кљимек, осетив лако дрхтање у ногама. Клајн га познаде из далека, ободе коња и приближив се, нагло засгаде. — Шта ту радиш? — дрекне немачки.

— Идем — одговори Борута. — Кроз чије поље? — Кроз шлеско. — Убојице! — продере се Клајн, измахнувши бичем. Кљимек ухвати коња за узду. — Пази, јер ћу те свући, па одаламити. Управитељ знађаше, да Борута љуто удара и