Stražilovo

296

СТРАЖИЛОВО

кад не прети, а то ли кад прети. Елем, рече мирно и пољски: — Молим гигиск, туда се не сме ићи. — Света земља, јер ју је Шваба купио! — прогунђа Борута и врати се на пуг, идући пред Клајном, који га донекле праћаше на коњу а доцније путем окрене у двор. Након тога новога сукоба не могаше ни мислити, да тражи Бреста. Јер овчар је, без сумње, напасао на дворским пољима, а управитељ је забранио по њима ићи. Седе, дакле, Борута на камен, узе неки комад дрвета и стаде стругати ветрењачу. Пролазници, и пешаци и на колих, гледаху чудом млада, здрава момка, где се у радњи дан забавља детињим играчкама. Кљимек, међу тим, брижљиво стругаше дашчице, док их најзад, укрштене, не насади на прут и забоде на брежуљчићу у земљу. Ветар духну у крила од ветрењаче, па их стаде брзо окретати. Кљимек задовољно стаде пред своје дело и гледаше га дуго са осмехом. — Хваљен Исус! — рече нека баба из села. Ти баш мајстор? Борута, застиђен, ништа не одговори, а кад жена одмаче, пође лаганим кораком у село. Сунце се већ иагињало. Црвени му одблесак позлаћиваше кровове и дрвета, као да би да присветли недовршеном раду у нољу. А работници се жураху, оживљени надом у одмор и предвечерњом хладовином, која им окрепљаваше изнурену снагу. Но нико зар не поздрављаше тако радосно блиску ноћ као Борута, уморен целодневним залудничењем. Уђе он у своју избу и спусти се на постељу. Не могаше заспати, јер се у бувари добрано излежао, а поред тога га удиљ мучаше неки унутрашњи немир. Склопи, дакле, очи и стане иремишљати. 0 чему? Без сумње о томе, шта му треба да се нахрани и одене. Већ се беше густ мрак ухватио. кад на прагу од избе застаде неки висок, нешто погурен, мршав човек. Јесте л' ви, стриче? — запита Кљимек. — Та ја. ПГга, ти већ спаваш ? Ваљда си се у затвору претргао од рада? * — Ман'те врагу! Нема на друму посла. — Ба! Дођох баш да ти кажем, да има. — Шта дају? — До сада подругу марку, а од сутра једну, јер веле, да је то радницима доста. — Ха, биће макар на прженицу с квасом. — Сутра зором. То рече па изиде, не запитав, има ли му рођак шта да лизне. Сељаци не знају за нежне осећаје, а можда немају за то ни каде. На послетку, да изговоримо Јана, треба помислити и на то, да му је Касија морала споменутн о кабасици и земички.

Сутрадан се стриц и синовац дигоше на посао На друму беше надзориик Кугелхут. — Кога то водиш, Јане? — Ви рекосте, да за цигље . . . — Ја не питам за што, него кога. — Боруту, свога синовца. — Твог синовца, онога, што је ударио господина Клајна у трбух ... не . . . не . . . не требају ми таки безобразници. Борута погледа презорно надзпрника, али савлада гнев и оде. Куда се део, опет нико не умеде рећи. Нестаде из села без трага. Кад је то Брест дочуо, гунђаше ожалошћен: — А баш сам приклао овна. Тешко беше овчару тим више, што је, у неку руку, признавао, да је он крив удој срећи Борутовој. И збиља, да не беше смрековаче, не би управитељ отерао момка, а да није Бресг сведочио, не би га стрпали у бувару. И Касији беше жао за рођаком. — А тако ми је угађао — говораше оцу — као да ће овде остати сто година. — Те! Отишао је за цело где је боље — одговори Јан — нема за чим да жали. Само се Јанова искрено радоваше, што је нестало Кљимка. Не чекајући ни да се слутња обистиии, утера свиње у свечану почишћену избу. — 2аво га донео, — гунђаше. — велики господин! Само што је једну ноћ преспавао, па толико неприлике. Од шећера — баш је нежан! А свињи могу на киши. Наслонити се на нлот, па продремати — зар није доста? Но Борута није чуо ни тога жаљења, ни тих грдња, јер беше далеко од свога дома, далеко . . . Морам оставити другим историцима, да опишу, шта је било с Ненђом, носле одласка Кљимка Боруте, у овој четвртини столећа. Јер и ако се јесте збило за то време много важних догађаја у том селу, ја то не могу описивати, јер сам носветио перо лих судбини јунака на натгшсу. Тек ако споменем, да су родитељи Касијини поумирали, а она, пошавши за путника ременара, наместила се с њим у половини очинске колебе, а у другој, по предању, држаше свиње; да је Клајн прешао на друго имање, а његово место заузео неки V. Дорнфиш. Нови управитељ тиме започе своје господарење, што је Бреста отпустио из службе, јер није више за то. Сиромах овчар узе бич, Бурка, сноп прућа за коше, старе чизме и боцу, на капу натаче стари шешир од пусти, преко рамена пребаци кабаницу зимску — и изиде. Ситна јесења киша ромињаше из натуштена