Stražilovo

314

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 20.

Тако облици наших, нашим мењају се по прономиналној деклинацији и то по другом разделу, који има исте наставке као и први раздео и разликује се од првог раздела само оним, што чине закони гласовни. По томе прономен тб у стар. слов. језику иде у први раздео прономиналне деклинације и има ген. плур. т г ћхЂ, дат. плур. тћмЂ, а нашв иде у други раздео и има ген. плур. нашихЂ, дат. плур. нашимт.. Ова је разлика између тћхЂ, т'ћм г в и н а ш и х г, н а ш и м ђ основана на закону гласовном. који се зове асимилација, где утиче конзонанат на вокал. Закон тај гласовни гласи: Лосле неичаних конзонаната мења се г ћ на н у деклннацијама. Тај исти закон влада и у другим словенским језицима. Тако у новом словенском .језику имамо ^ећ, 4ети тојПг, тојпп; у руском т г 11хђ, тЉмђ и моихг, моимђ; у чешком I, ћ, 1 е т и т ус ћ, тут; па и у српском по исгом закону гласи тијех, тијем и мојих, мојим, наших, нашим. Кад, дакле, узмемо добро на око, да исти закон влада у стар. словенском језику и у другим словенским језицима, онда морамо узети, да су тијех, тијем, а опет наших, нашим облици таки, који имају право на књижеван језик, јер стоје под истим законима, као и у другим словенским језицима. Они, дакле, облици имају право на књижеван језик, који одговарају облицима старога словенскога језика и других словенских језика. Облицима сгарим словенским т±хђ, тћмЂ, нашихЂ, нашимЂ одговарају српски облици јужнога говора тијех, тијем и наших, нашим. Али се на југу и мешају облици другога раздела по аналогији са првим разделом, те се говори и нашијех, нагиијем према тијех, тијем, као да је у стар. словенском н а ш ћ х ђ, н а ш 4 м ђ, којих облика у стар. словенском језику да богме да нема. На југу, дакле, мешају се облици другога раз-

дела са облицима првога, те поред наших, нашим имамо и нашијех, нашијем. На истоку пагс помешали су се облици првога раздела по аналогији са облицима другога раздела, те гласе само тих, тим према нашнх, нашим. Шта видимо из овога? Из овога видимо, да је јужни говор савршенији, јер му облици одговарају боље старим словенским облицима и облицима других словенских језика, те је за то јужни говор и достојнији, да се употребљава у кљижевности, и ми, који пишемо источним говором, грешимо, што то чинимо, те не пишемо јужним говором, не само с тога, што ^е јужни говор савршенији, него и с тога, што јужни говор олакшава разумевање српскога језика другим Словенима. Али из овога, што сам до сад рекао, види се такође и то, да ваља у јужном говору употребљавати оне облике, који одговарају старим словенским облицима и облицима других словенских језика, дакле тијех, тијем према стар. словенским т г 1; х ђ, т ћ м ђ и нагиих, нашим према стар. словенским нашихЂ, наш и м Ђ. Ја нисам повео реч о овоме за то, што сам наишао на оно писмо Вуково у „Стражилову", где Нук позива Никанора Грујића, да каже, шта мисли о нагиих и нашијех, него сам иовео реч о овоме за то, што налазим у Кјебшки, што га издаје југославенска академија, а обрађује II. Будмани, на свакој страни облике, којијем, којијех, мојијем, мојијех и т. д., што мислим, да не би требало да долазе, него би требало да долазе у њему по избору облици бољи од бољега. А за што их не би бирали, кад их имамо на избор ? За што не би боље, савршеније облике употребљавали, кад знамо, да ће нам тим језик бити класичнији и да ћемо тим угодити и другим Словенима, што ћемо им српски језик учинити приступачнијим.

ЗА ЗИДАЊЕ СРПСКОГ НАРОДНОГ Н030РИШТА. ОД ДРА ПАЈЕ ЈАНКОВИЋА.

Неки процес је наступио између Новосадске вароши и друштва за српско народно позориште с једне стране и угарског министарства унутрашњих послова с друге стране — због поклона вароши Новога Сада српском народном позоришту. Нови Сад је поклонио српском народном позоришту „Хански плац" за зидање позоришне зграде, а угарско министарство потврђује то поклањање, — али нотврђује тако, да власник поклоњеног плаца има бити — не српско народно позориште, него — „новосадско позориште". Сад је тај процес у стадију обавештавања, иде

„а рара та1е т&гта!;о а<1 рарат тећш тЉгтнпс1ит". (Од криво обавештеног папе на папу, кога треба боље обавестити.) Но како се процесима краја не зна, то нисмо сигурни, како ће се и овај решити, није сигурно ни ово ни оно — али једно држим у овој ствари да је са свим сигурно — а то је: да ми судбину нашег народног иозоришта не можемо везати за исход овога и оваквога, ироцеса! А то не смемо чинити већ због тога, што иам је време одмерено — за четир године морамо позоришну зграду назидати — а овом се процесу рока не зна.