Stražilovo

Б р . 20.

СТРАЖИЛОВО

313

личито преилетали: час имађаше посла, час не, и та га несталност није учинила просјаком, ал га је све мало но мало отискивала у црну невољу. Десило му се чесго, да нема посла, те мораде заслугом од једног дана подмиривати потребе од неколико дана, а међу тим зима, која се на врат на нос журила, све већма умножаваше издатке. Сам Борута

не имађаше одела, с девојчице се све разлетило, мраз је жегао све јаче; поред тих ненрилика натоварила му се на врат и друга, зар најстрашнија — са свим нестало посла. Кад се посвршавали нољски послови, на мајуру не беше више рада. Кљимек са зебњом очекиваше носледње јутро, у које ће без хлеба остати. (Свршиће се.)

-^пл/гЛЛ/ ЈХГчГЈхг ЛГ*

БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИКА.

ПИШЕ ЈОВАН 1.) У Вјесшкп ји§оз1ау. акаЛетуе у свеску 8. код речи Бга^апа пише кисјела трешња. Ја ћу гледати, да покажем, како треба у књижевном српском језику писати: кисјела или кисела. Колико ја могу загледати у наш српски језик, ја бих рекао, да је кисјела провинцијализам, те по томе не би требало отварати врата таком* облику, да улази у књижеван језик. Тај облик кисјела по свој прилици да се говори у Дубровнику, кад га употребљава г. Будмани, али у свима осталим крајевима српскога народа говори се кисела. У Вукову речнику и не долази таки облик кисјела, него само кисео, кисела вода, киселпна <Ве 8аиге, киселгта (кисело млијеко), киселити, киселица, кисело дрво, кисељак, кисељача, кисељење. У старом словенском језику долази само кмеелт,, као што се види из Глаголите Клочева и као што се види у Лескиновој граматици старој словенској и из Миклошићева старога словенскога речника. У српско-словенском језику долази такође облик кнселв, као што се види из Миклошића речника, али долази и кб1с4лб , као што се види из Миклошића и Даничића речника. Ја мислим, да је облик кшсћлБ у срп. словенском језику постао по аналогији глаголских придева, као што је вид ћлк, као што је и у живом српском језику у оном крају, где се тако говори, морао постати облик кисјела по аналогији глаголских придева 2. раздела треће врсте, као што је видјела. Кисео је пак прави придев и његов је насгавак елв: киседг, а кад би кисјела био прави придев, онда би му био наставак 'Елг: ктлсмћ . Наставка пак 4лђ у словенским језицима нема. Види се, дакле, јасно, да је облик кисјела иостао по аналогији глаголских придева као видјела. У видИлв је наставак лв, а -6 припада основи инфинитивној. Да пак треба код нас кисео, кисела, кисело писати, види се из старога словенскога облика кмседт., а види се и из облика других словенских језика. Тако имамо у бугарском киселицб, у новом словенском Ше1, у руском киселћ ет заиегНсћег МећЉгеу, у чешком куае1у,-а,-е, ваиег. Осим тога у Белостенчеву речнику долази кјве!, ргекхве!, МзеНса, ИаеЦак. У Даничиће-

ЖИВАНОВИЋ. вим „Основама" сномиње се само кисео (киседг), накисео, а тако исго и у „Корјенима" долази само кисео за то, што је то облик правилан према старом словенском и другим словенским језицима и досгојан, да се у нашој књижевности употребљава. Облик је пак кисјела провинцијализам, који је постао по аналогији видјела и не може конкуренције издржати у књижевном језику са обликом кисео, кисела, кисело, који има наставак елг> као и придеви весео, весела, весело; дебео, дебела, дебело. 2.) У једном писму пише Вук Карацић године 1846. Никанору Грујићу (види „Стражилово", 1888., бр. 14.): „Жао ми је, што ове јесени не дођосте и ви амо, да се разговоримо које о чему у нашој књижевности! Шта би сте ви рекли за н. п. нашим и нагиијем и нагиима и нашијема; ниших, нашијех и нашије? и Колико је мени познато, о оваким стварима није се писало у нашој књижевности, те ко не зна развитка историје српскога језика и коме није познат сгари словенски језик, најсавршенији међу словенским језицима, и ко није кадар бацити погледа својега и на друге словенске језике,' тај да богме да не ће знати, које ће боље бити да се употребљава у књижевном српском језику, нашим или нашијем, наших или нашијех. Нема сумње, да сви облици, који живе у којем језику, да су и добри. Али из тога ја не бих хтео изводити закључка, да сви ти облици имају и право, да уђу у књижеван језик. Ја мислим, да су добри облици и нашијех као и наших, нашијем као и нашим, јер живе и једни и други у нашем језику, и као год што облици наших, нашим стоје на законима гласовним, тако исто и нашијех, нашијем стоје на другом закону, који поред закона гласовних влада језиком тако исто силно, као и закони гласовни и који се зове аналогија. Ја ћу гледати, да погшкем, који од ових облика имају више права на књижеван језик и како су облици нашијех, нашијем постали. Као што сам већ казао, мислим, да они облици имају вигае права на књижеван језик. који одговарају облицима старим словенским н облицима других словенских језика.