Stražilovo

Б р . 25

СТРАЖИЛОВО

391

нац; за тим слегне раменима у знак да му је са свим свеједно, познаје ли га тај господин или не. Господин се накашље и испразни половину чаше, Петар је пак гледао кроз прозор у свет, који се лагано шетао поред каване горе-доле. Тако спази и своје познанице са лађе, које се суседу његовом врло својски јавише. — То су моји, примети господин. Петар се поклони, у знак да му је врло драго. — А од куд их познајете ви, кад сте им се јавили? запита господин. — Ја управо и не знам ко су, али смо јуче заједно путовали а за ручком седели као комшије, одговори Петар мирно гледећи на прозор, по ком се неколико мува витлало. — Хм, а с ким имам част, поче опет господин. Петар га погледи и поче премишљати, да ли да му у опште и одговори. Та почивка, ако и кратка, беше доста мучна, коју у добри часјош прекиде послужитељ. — Господин Павловић, рече, милостива моли, да изађете на тренутак. — Добро, добро, прогунђа Павловић, устаде и оде. — А-а-а! прогунђа опет Петар са своје стране. То је дакле Павловић ! Но тим боље, што нисам био љубазан, бар ми је кошар сигурнији. Павловић се на брзо врати, и седе опет на своје место. Послужитељ му донесе другу чашу. Навловић је као у пекој неприлици мотао палце један око другог; Петар се пак још поузданије наместио. Уживао је, што се тако заподенуло познанство с оцем „мучитељке." — Лепо време данас, рече Павловић тек да што каже. — Прекрасно, примети Петар. — Ви сте за цело трговачки путник, настави опет Павловић. — Нисам, одговори Петар мирно. — Не ?! Онда сте ваљда инжинир наше нове железнице? — Нисам ни то. — Аха, онда сте новинар из Новог Сада, који је дошао да агитује. — Нисам богме ни то. Иавловић се силно накашље и зловољно испразни своју чашу. За тим рече чисто осорно: — Ја сам овдашњи трговац Павле Павловић, мене познаје и Срем и Бачка. Ко сте дакле ви? — Ја сам Петар Светић, свој госа из Петровца. — Свој госа ?! Шта је то ? — Живим од свог иметка, нит коме заповедам, нит мени ко заповеда. Је ли вам доста, господине? — Молим, молим. А јесте ли ожењени ?

— Рекох вам, господине, да ми нико не заповеда. — Аха, о, врло добро! насмеја се Павловић. Дакле самац; то је, знате, и добро а и није. — Овако ми је добро. Оженим ли се, може ми бити до душе боље, али може и горе. — Хм, хм, имате нешто и право. А којим сте поводом дошли амо? Петар се мало насмеши. — Е, рече лагано, то је тајна, коју ћете можда дознати. За сад вам је не могу казати. — Извините, што сам вас питао. После кратке почивке, која никако није забашурила неприлику господина Павловића, сети се, ваљда. да му треба ићи на ручак. Устане и пружи руку Петру. Петар се дигне такође и — почетак одношаја би руковањем посвећен. — Баш сам радознао, како ће се наставити ова комедија, рече Петар у себи, кад се после ручка спремао, да мало прилегне. Свршетак је наравно известан: кошар. Али . . . мени — у том заспи. Међу тим је Павловић отишао кући и потанко је исповедио својој жени све, што је данас у кавани проживео. — Управо нисам знао шта ћу, да ли да се потучем с њиме, или — говораше Павловић. Но ти ме у тај мах изазове и замоли, да на сваки начин дознам, ко је тај господин, што седи са мном за столом. Ето, сад знаш. Он управо није ништа, јер „свој госа" нит је звање нити занимање. — Али је положај, примети госпођа Павловићка. — Та оно, до душе, јесте, рече Павловић, али да је бар нешто, да има још уз иметак и најмању титулу. — Као да у нашој кући није било људи са свакојаким титулама, дода госпођа Павловићка. — Ти ваљда не мислиш опет . . . — Не, ја не мислим ништа, само кажем. Павлина се никако није плела у разговор својих родитеља; ћутке је довршила ручак и отишла за тим у своју собу. — Моји родитељи као да опет кују нешто. говораше у себи. Зар им није доста, што је пре неколико недеља било бруке по новинама. На послетку, тај се господин по свој прилици и не мисли женити, а они га ваљда неће намамити, да буде по ново шкандала. И мени је већ доста. Али нашто је дошао у Павловце! ? Нека тајна ! Павлина наслони главу на руку и замисли се. Кад се Петар пробудио, поче премишљати, чиме да утуче после-подне. Пошто му за сад ништа не паде на ум, зевне најпре, за тим смота цигарету и запали је. — Сад је четир сата, говораше у себи, да сам