Stražilovo

392

код куће, знао бих, шта бих радио, али овде у овим Павловцима, где лично позна.јем само два човека, келнера и Павловића, не умем се ни маћи. У осгалом, могао бих се мало проћи ио вароши, да се упознам с бојним пољем, где ће се развити жестока битка, која ће се, наравно, свршити с мојим поразом. Непријатеља већ знам, знам и дух, који веје у њему, те сам своје батерије према том и удесио. Том приликом наићи ћу можда и на каквог савезника, који ће припомоћи да лакгае и брже изгубим мегдан. Да богме, да ћу после пораза тек велик бити, као оно Цезар. Петар се задовољпо насмеши и настави свој говор у себи: — Смешно ми је, кад се сетим оних речи 11авловићевих, то јест Алексићевих у лиску: „Ма свети Петар да дође, немојте ме звати", и кад се сетим свога надимка за време ђаковања. Та мене су онда звали „свети Петар"; радознао сам дакле, хоће ли доћи „отад" из каване, кад му за иста—у колико се може — дође главом свети Петар. Међу тим поче се лагано облачити и удешавати. Кад је већ и дугме на левој рукавици закопчао и последњи критички поглед на огледало бацио, пође у шетњу. Ишао је кроз разне улице, ишао је крај реке, а непресгано је мотрио на све стране. У удаљеније крајеве није се упуштао, та тако на далеко неће се раширити бојно поље, с тога нису га они предели ни занимали. Њега је донекле занимало само оно, што би у непосредној свези с његовим „послом" било. Лутајући тако по улицама, упале су му често у очи црвене цедуље по ћошковима. Да види, шта је то. Неко „путујуће" друштво приспело је амо и вечерас отпочиње своје представе. Као Арапину, који после дугог и дугог лутања по пустињи спази оазу, тако је било и њему, кад је открио тај нов и ненадан извор. „како се утуче време". Почетак је равно у седам. Петар погледи на сат. Тек што није шест. Наравно, ићи ће; шта се пак даје, то га већ није занимало, за то је после три минута и заборавио, какав је „комад". Оде у своју гостионицу, да се мало заложи, како би после ноткрепљен издржао целу иредставу. Узме, да како, одлично место; ие напред у среди, већ на крају, да се лакше може освртати и лепи свет Павловачки боље посматрати. До њега је седела лепа госпођица, али не Павлина, и Петар је с њоме започео разговор. То у позоришту никако није тешко; најобичније средство, да се заподене разговор, позоригана је цедуља: извините, дозволите на тренутак! и лед је пробијен. У позоригату примети Петар и госпођу Павдовићку с госпођицом Павлином;

Б р . 25

госпе седегае у истом реду с њиме, али неколико места удаљене. Јави им се одмерено и учтиво. Разговор Петров с лепом госпођицом састојао се, да богме, тек из неколико примедаба, било на глуму, било на игру глумаца. Особље беше мало а игра из под сваке критике, што Петру даде прилике, да уплете по коју заједљиву примедбу. — Како се разговара с Даницом, шапне госпођа Павловићка Павлини у ухо. — Видим, одговори ова и поче се живље хладити лепезом. И лепеза госнође Павловићке махала је живље, ако ни до сад није баш врло одмереног кретања била. После представе оде Петар у гостионицу да вечера. Ту је затекао доста света; та недеља је а опет после позоригата не гакоди ником да се мало прихвати. Дођогае и Павловићеви и седоше не далеко од Петра. У овом се пробуди мисао: како би било, да заподене разговор очима с госпођицом Павлином. Најпре погледима, који држе средину из међу равнодушности и неке врсте извесносги. За тим да очима изрази пажњу и да пређе но мало на занимање, на интересовање. Ти погледи беху кратки али значајни; остали свет гледао је неисказано равнодугано. Госпођици Павлини као да ласкаху ти погледи. Ах! та које женско срце не разуме такве знаке, па ма они били ма како неизвесни. У тој неизвесности нађе женско срце — и кад хоће и кад неће — тек п,о које, ма и најмање, делце неизвесности. А на тој малој основици зида већ кулу, високу, високу, ако ни за гато друго а оно бар да задовољи своју сујету. Но госпођица Павлина имала је поред стварног разлога радовати се, јотп и личног. Она је по мало догала до уверења, да лепа Даница није баш на јурига отела срце Петрово — Петрово !! — те се реши, да се одважно натиче с њоме о тај предмет. Не с тога, пгго би победа можда водила до крајњег закључка, него с тога, што женско срце свагда ужива, кад из ма каквог положаја истисне коју супарницу. Петар да како није ни сањао, какве се мисли роје по умиљатој глави Павлининој; њему у главном беше до тога, да прекрати време, да дође до пријатног расположења, како би му вечера слађе пала. Петар беше баш врло себичан. Павлина се наравно није упуштала у тај неми разговор ; није Петра ни погледала честито. Али игра на њеном лицу беше таква, која би могла пробудити бар клицу и најмање наде у срцу и најочајнијем љубавнику. Но Петру беше та игра — књига са седам иечата, та он није ни ишао за тим, да добије повољан неми одговор, гата вигае, он би се највећма из-

СТРАЖИеЛОВО