Stražilovo

430

СТРАЖИЛОВО

Б р . 27.

друго, него баш палата, посвећена просвети. На чаршији се диже нов, прекрасан хотел, који је до сад већ и предан публици. Кавана „Талпара" је елегантио намештена; ни Београд нема баш ленгаег локала. С великом пажњом сам посматрао „шарени конак"; али кад ми рекоше, да је у тим дворцима намегатај са свим друкчи, него гато је био за време књаза Милогаа, прође ме свака воља, да уђем у њих. Још да није у Топчидерском дворцу остављено нешто по старом, не би потоњи нараштај ни знао, како је живео и становао књаз Милош. За иста не разумем ту оскудицу сваког пијетета. Химичар тополивнице, г. II., био је тако љубазан, те ми је показао ту велику фабрику; без њега не бих разумео ни десети део. Као спомен понео сам један фишек са собом; ево га на мом столу. ^ЛЛММЧХС-Т/ЈЛ/Т/ТЛ^

У Крагујевцу сам провео скоро четир дана, био сам и по околини. Ту је срце Шумадије, ту чујеш само српски говорити. Да споменем случај, који ми се десио с једним старим господином. У разговору о Крагујевцу споменем и конак, где је сад официрска касина, и приметим, да је тамо узидана римска надгробна плоча. — Да, да, одговори стари господин; али, је ли натпис ћирилицом ? . .. Сценерија пута од Лапова до Београда врло је лепа. Тунел, па висока ћуприја — и Швајцарац имао би шта да види. У Ринњу, чини Ми се, уђогае у влак многи ђаци-великошколци, који су тај дан провели у слободној природи. Осам сати могло је бити, кад сам стигао у Београд.

ЕЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ. — „Шатица Хрватска а разаслала је ово дана својим члановима књиге за годину 1887. Добротом поштованога тајника „Матице Хрватске" господина Иваиа Костренчића дођосмо и ми до тих књига. Им(1 их свега девет, две су поучне, као Куки,и, књига друга, написао др. Мишо Кишпатић, и Ватрослав Лисински и његово доба од Фрање Кухача. Забавне су Пошурице од Јосипа Томића, Ране и мелем од Даворина Тртењака, Три приповјести без наслова од Ксавера 1Пандор-Ђалског, Сабране приловјести А. Шеноје (7. књига), Гетеова И-' фигенија на Тавриди, превод Владислава Вежића, Гундулџкева Дубравка и Пјесничке лриловјести Тараса Шевченка у преводу А. Харамбашића. Добисмо још први део Херодотове ловести у преводу А Мусића, коју књигу чланови „М. X." добијају за 1 Фор. Од забавних прочитали смо за сад Вежићев превод Гетеове „Ифигеније на Тавриди." Да богме да се ни један превод каквог већег иесничког дрла а особито класичног не може мерити с оригиналом. То је стара ствар и није никако друкче. Та кад сравнимо и најбоље преводе наших народних песама, одмах нам разлика упада у очи. Но за Вежићев превод можемо јзећи да је лак, течан и разумљив, а то је на сваки начин врлина, која се не да довољно оценити. Ипак морамо приметити, што се преводилац није држао метрума Гетеовог, што би да како при обради таквог дела управо морало бити. Гете је написао „Ифигенију" у јамбима од 5 и 5 и по етопа, а преводилац је употребио трохејске александрине од 6 стопа. То. ч већ не одговара појму и начелу старо-класичне драме па ни драме доцнијег писца ког, у којој је предмет црпл>ен из старо-јелинског доба; и ако је можда нашем језику трохеј прилагоднији. Што се песници баш држе јамба при обради својих драма, лежи у том, што је та врста стона најближа обичноме говору а опет диже достојанство предмета. Приметили смо још, да је преводилац местимице употребио више речи а где где и више редова, него што је у оригиналу; али то није недостатак, пошто је преводиоцу по свој прилици стало до тога, да се не изгуби ни једна мисао Гетеова а хрватски језик као год и српски нема

у многим приликама тако збијених облика, као немачки. С чистом савешћу можемо препоручити и нашем свету превод Владислава Вежића. — У Пруској је А. Мартенс иокушао да се увери, да ли ће садашњи часописи моћи преживети 50 година. Политичке новине није ни узимао у претрес, већ књижевне и уметничке. Он је узео 97 новина а од тих је нашао да су само три на чистој хартији штампане; остале имају толике смесе дрвене и сламње целулозе, да не ће моћи доживети ни оних 50 година.

0 М Е 0 1 Ц Е, (Славне жепе на самрти.) 6. Марија Стјуартка. Скоро никоја жена у историји и у песништву није тако занимљива, као та шкотска крал>ица, која је посрнула као жена а грехе своје откајала као јунак. Сви скоро бијограФи и испитиваоци, који се бавили њеним животом, бићем и карактером, сви скоро песници, који су јој опевали судбу, баш су у њу били заљубљени те је обожавали. Сви се у том слажу, да је била лепа и умилна; уз то је за своје време била необично образована и имала ванредна својства душевна. Еи#епе Сгере!} у свом „Тгезог ер181:о1а1ге <1е 1а Егапсе" назива је, да је она „највећи прозатер Француског језика своје епохе" те пише о њој овако: „У писмима, што их све једнако пише „својој доброј сестри", која јој нигда није одговорила но јој мишл>ење своје саопштавала преко потчињених људи, у тим писмима уме Марија Стјуартка да погоди мало по мало све гласе са особитом вештином. Диже се она у њима до иројизма а спушта се до надмудривања. х 1ас заборави на свој несигурни положај толико, да са најнеустрашенијом смелошћу захтева права, која јој прииадају; час савлађује свој понос, утишава злу вољу дотле, да чак и ласка својој душманци те уз своје молбе додаје ситне даре, што их је зготовила својим рукама. Унутрашњи призори, што их откривају та писма, на којима се осећа како душу једну тамане најжешћи осећаји, изазивају величанственије и