Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

431

узвишеније страсти и чувства, него сви обрти и удари спољашње судбине. Са неисцрпивом запетошћу прати човек непрестану промену најрадоснијих нада и најцрњег очајарва, што се збива у срцу те заробљенице, која је тако храбра и борбама сваке врсти тако очврсла, да је не могу свладати ни године, ни болест, ни неизбежна несрећа. Из тавнице, са патилишта свога уме она у корди да држи протестантизам те Европу у помоћ да дозива. Неуморно се и до последњег тренутка са нечувеним напрезањем бори за изгубљену слободу и живот, који дише под мачом џелатовим и који она. најзад, кад је куцнуо кобни час, на жртву приноси са мирноћом, којој равне нема. Од природе весела, склона на радост, да, на лакомисленост, у Француској научена на бујна весел>а и забаве, одана друштвености, лову, игранкама и маскерадама, знаде се ипак с пристојем да нађе у ропству, које је њу морало ванредно тиштати. Ллшена слободе, у дружењу ограничена, без светковања и весеља, тужи се у писму једном од године 1586. на стан, који је, без сунца и зрака, влажан и хладан, на сав се намештај нахватала трулеж. ,.Ниједан великаш земље ове, чак и ниједан нижега рувета од мене, о томе сам уверена, не би ми дао лошији стан, но што има сам; сматрао би то за казну и тиранију, кад би га ма и само на годину дана затворили у стан, тако тесан и незгодан, као овај, што ми га натурише. Та ја за себе немам ништа више, до две мале гадне, уз то још и тако хладне собице, да без завеса и тапета, које сам дала ту пометати, не бих могла издржати ни дању а некмоли ноћу. Па скоро ниједан од оних, који- су ме у мојој болести дворили, није прошао без штете, реуме или кагара." У таквом јој је стању једна од најмилијих забава, насађивати и одрањивати голубове, црвене јаребице и свакојаке мате тице певачице те их даровати својим пријатељима у даљини и близини. Уз то вепггом руком везе па везове своје раздаје на успомену, чак и краљици Јелисавети шиље два три веза. Но главно јој је занимање: писати писма, у којима се брани, у којима излива своје жеље, своје наде, своја страховања, писма, у којима упознајемо сву величину и важност њенога духа. Писмо, у којем Марија Стјуартка 24. Новембра 1586. војводи од Гиза саопштава, да је на смрт осуђена, прави је ремек по мирноћи и поданости. „Хвалимо бога", вели у том писму, „те ми је већ једаред крај; јер у стању, у којем бејах последњих дана, нити сам свету била на хасну инти ствари божјој и његове цркве; а смрт ће моја, надам се, доказати непорушиву постојаност моју у вери нашој те ће допринети, да се католичка вера на несретном острву овом наново подигне и одржи. И ако сам ја прва у нашем роду, на коју ће џелат дићи рз г ку, нека вас то не вређа, јер пресуда одметника и непријатеља наше цркве никад не може важити као основана и правомоћна за елободну краљицу, него пгга више још посвећује пред престолом господњим. Да сам се одрекла истините вере његове, не бих попила овај пехар. Посред зверова, који ће при смрти мојој око мене стојати па урлати, даће ми бог снаге и јачине. Нека му је хвала за то!" Одиста је мирно и подано ишла на губилиште. Пошто јој је лорд Бил пред Шрусбријем и још неколико друге господе 15. Фебруара 1587. у вече између осам и девет сахата саопштио, да јој сутра дан у десет сахата пре подне ваља мрети, села је те је добар део вечера и ноћи провела пишући опроштајна писма и своју последњу вол>у. Сва изнурена од тога, престала је најзад те легла да отпочине и да прикупи снаге за последњи свој ход. Кад се у зору пробудила и дигла, видила је, да има да живи још само два сахата. Обукли су је онда а сама је још у том са мараме једне распарала златан поруб, да би том марамом згодно

могла привезати очи. Околину је своју тешила а противницима својим није до последњег тренутка остала дужна одговора. Кад је пољубила распеће а гроФ је Кент видио па јој опоро рекао: „Ако ви лика спаситељева немате у свом срцу, у рукама ће вам слабо помоћи," одвратила му је: ,.Многом је и многом незгодније, да га носи у рукама, него у срцу. Но хришћанину, који иде на смрт, зацело ће лик спаситеља на самрти свагда бити од хасне." Спор обе цркве, који је трајао целог њеног живота, наставио се до самртног јој часа. Још су је на ша#оту хтели за смрт да приправе по протестанском обреду, но она је то енергично одбила. На губилиште се попела у евој помпи краљичкој, на њој је била хаљина од црвене кадиве са загаситим пршњаком, који је био опшивен црним атласом; на њему је било бројаница и реликвија; преко леђа је пребацила огртач од атласа, исте боје као и хаљина, којој је ивица била порубљена самуром; огрлица јој стајала је усправљено, рукави су јој висили; бео дугачак вео покривао јој је цео лик од главе до пете. Чарапе су јој биле од плаве свиле а ципеле од марокина. Лјаце њено, каже ее у извештају једном о њеној смрти, тако је било лепо, да се сви дивили. Тек је с муком још у последњи час израдила те су је дворкиње смеле пратити на губилиште. Кад се уз степене пењала, морали су је подупрети, но горе се одмах повратила те мирно говорила са својом околином а и са осталима, који су ту били при ексекуцији. Како није ни појма имала о смрти, коју јој је ваљало претрпити, то су јој морали најпре дати тачна упутства, а она се по том владала од речи до речи. Глава јој на жалост није пала од једног ударца, џелат није мач спустио на врат, него на потиљак те ју је тиме јако озледио а није јој задао смрт. Она се на то живо тргла али није ни јаукнула ни узданула. Тек други, боље наперен ударац одрубио је лепу главу. 6. Јелисавета, краљица енглеска. 0 тој противници Марије Стјуартке пишу историчари, на челу им Далман, са најодлучнијим респектом те је броје међу највеће владалице. У државним је стварима било у ње снаге самопрегоревања, али уз то дабогме много и самовоље, а волела је и сплетку и лицемерство. Не може се порећи, да је мудром својом владавином дигла Енглеску до светске моћи, али је дижући државу сама себе морално понижавала. Ири свој величини било је у ње много и хсомедијашлука. Још је у шездесетдеветој години играла гаљарду са војводом Неверским. Но наједаред је изгубила снагу, да себе и друге обмањује, те је Француском посланику признала, да јој је живот додијао. Најзад се грозила свог мршавог лица, које је од бора сво било унакажено; стала је онда мрзити улагивала, те је упознала човечју величину у свом њеном ништавилу. Од то је доба изгубила сав мах те стала проводити дане и ноћи у сузама и уздисању. Брзо је опала и ослабила. Кад су је питали кога жели да јој буде наследник, горко је узвикнула: „Разуме се не којекакав човек. Мој наследник мора бити краљ, па ко би то други могао бити, до нећак мој у Шкотској." Тај нећак био је син Марије Стјуарке, коју је она погубила. Је ли хтела тиме што да поправи? Околина јој њена није веровала речима, па су је наново запитали. „Маните ме се", одговорила је на то љутито, па није ни речи више рекла. Историчар Робертсн пише о њој: У последње време нити је јела нити пила штогод, шта више није хтела да узима ни лекарије; није никад ни легала; десет дана и десет ноћи седила је на јастуку на земљи, замислила се па ни речи да проговори, један прст држи у устих а укочено гледа у 8емљу — док најзад од тешке душевне боље и дугога поста није са свим изгубила снагу те изданула. Шта ли је то „девица" крал>ица некад веселе Енглеске у том стању мо-