Stražilovo

418

СТРАЖИЛОВО

Б р . 27.

ди се сувом пуром или чим бољим? Је ли киснуло даиас моје злато? Је ли се обика у манастирини? А ко зна, како га држи Наћвар и како сви остали!? . . . Кнез је гледаше жвачући али не смијаше говорити о њ е м у, прем да му о н увијек бјеше у памети. — А шта си издрељија очи у ме, болан! ? Зар ја не могу споменути своје дите а да се ти не чудиш, а? А да је сриће, не би ни ти о другом чему ни мислија ни говорија ! Срам те било! Али ти је баш жа, да се твоје слутње не изврше, је ли? Ма не ће бог дати, не, не, не, па ти заковрнуја од злоће, од биснила, од . . . Жестока лупњава на вратима прекиде је. — Јево ти нам јопет криворепе виштичине! Мисли, да ће се и вечерас налокати вина мукте. Ма не ћеш, валај, па сад црка и Чмањак и ћаћа му . . . Опет јој претрже ријеч јаче лупање. — Е, види, шта је наврла! Баш ка да смо јој што дужни! А за што ниси затворија врата од обора, сметењаче сметени? Ма јесам, крижа ми! шапће муж. — А јеси, а! ? Дакле је Цонтрона прискочила прико зида, је ли? Ма како монг лагати у очи! ? . . . Јето, Цвита, јетоооо! Ајде Криветино, отвори жени . . . Бакоња уђе. Би им, као да видјеше утвару. Бакоња блијед у лицу, глибав до кољена, у руци му штит од кигпе, а о рамену шарена торбица. Сједнувши назва Исуса, пак сними каиу и тресну њом о кољепо, те капл,ице сгрцнуше на све стране . . . — 0, боже . . . боже! нроговори једва једвице мати. Шта сам ти згришила, чудни боже, да ме вако каштигаш! ? Шта ће сад ре . . ћи о . . ви на . . . ши ис . . ко . . . иа . . ни... ци! 0! о ! о! Тада се и кнезу одријеши језик. — А несритно дите, убија те гром! . . Зна сам ја, зна ... — не мога даље ни он. Шкембо, Кр&ва, Галица, на и Чмањак, који се у то бјеше пробудио. поведоше се за родитељима, те у час и прије него се Бакоња нрибра, разли, наста плач и ридање у дому Кушмељеву. Бакоња скочи и развика се. — Прикините, бештије једне . . ја сам послом доша! — Каквим послом, гром те убија.

— Кажем ти: послом! Ајде одма по Кењу Кркотића. — Штаа? Како рече? . — Ајде по Кењу, кад ти вељу. Реци му, да је његов поса и његова корист, али се чувај, да те не чује ћаћа му . . . Кушмељ зинуо, но га стопањица турну. - Ајде не дига се! Још се примишљаш, ка да моје дите не зна, шта говори. Не видиш ли, не видија бога, да је вратрова иорука. Оп утр дланом очи, па узе гуку пуре и изађе као да бројаше кораке. —- Дакле те нису изагнали, душо материна, срце материно? пита Осињача, љубећи га по образима и по шији. Дакле си баш послат? И то баш Кењу, губавом Кењу? Шта то може бити ? — Ајде, молим те, склони дицу, јер сам гла-дан ! рече Бакоња, па извади из торбице ногаче и сира и поче јести. Мати хитно полијега дјецу, испричав му, шта је било са Чмањком. »И то му је сгрина Цонтрона даровала. Нико нег она!« Бакоња на то устаде, пољуби брата, па се опет врну на пређашње мјесто. И она се приби у нугао, пак поче испод гласа. — Да ош мајчици казати, шта је то? — Ма чућеш сад! — Знам, али би рада да те посавитујем. Али јопет ради како знаш. Оћеш да те изујем? Не ћеш велипт! Па ти по овоме вримену оклен доклен! Валај ни вра Наћвар нема срца! И то ради губавог Кење! Ма шта то може бити? Цигурно приша велика. Ако би доша и Кркота ш њим, одма му реци: рш! твоји посли нису! Ладај се мудро, дите моје! У то уђе са Куншељем Кењо. Бјеше овај старији неколико година од Кушмељића, али мањи од њега, снопаст, врљав, развраћенијех уста и ћос. — Ваљен Исус! назва он. А ти јопет к нами ! И развуче усне, већ како се Кркоте подсмијевају. — Ја јево к теби! — Је ли могуће? — Валај баш к теби! — А зашто? — Да ми кажеш, ди је стричев Кулаш? вели Бакоња гледајући га добро у очи. Кењо поблијеђе, па погледа плахо Бакоњу, па Кушмеља, па опет Бакоњу. — Ја, вире ми, не разумим, шта ме питаш ! Зар је нестало коња вра-Брни! ?