Stražilovo

Бр. 27.

419

— Не помаже, Кењо, ударати у ба', јер су свему поватани крајеви. — Ма . . ти . . ка мислиш . . . — Јопет ти велим, не помаже забашуривати, ни трошити ричи у витар. Наша се један од ваши, који је за добре јаспре изда. — Ма ко је то лага, триста му крста. — Муч ту, магарчино ! осијече се Кушмељ, који се почео б]еше домишљати шта је. Мисто да на липе кажеш, докле си на вриме, а ти ми се пивчиш. — Доста је рич рећи, Кењо, па да омркнете сутра у слипићу. Али јопет теби ће бити најтеже, јер они кад одлеже, они ће кући, а ти ћеш у солдате . . . Кењу не оста кани крви у образима. — У солдате, разумиш ли, јер је стриц највише на тебе киван. »Онога ћу галијота« вели »опремити прико мора, па ће му свако јутро одадирати по десет батина, и то ће трајати десет година« . . . — Ја како! То се, борме, чшш. Лани су баш једнога из Рупа тако опремили, дајецрка од шиба, вели Кушмељ. — Ма, добро, ди су свидоци? нита Кењо већ слабијим гласом. — А, ти се још сујмаш? А откуд би ја зна све ово и зашто би се ја ломија по овом вримену? То ми је још вала, што сам тражија да те шкапулам! — Ма ја . . ка . . вељу . . — Не говори ништа, док не чујешдокраја. Мени се, несрићо божја, сажали за тобом, пак се стадо молити стрицу. »Немој, дујо, док се ја не видим с Кењом. Ко зиа! може се све то још на липе свршити, а може бити да је Кркотић најмање крив!« Дујо једва одмекну, па рече: »ајде, нека га враг носи! Ако се покаје и прида парипа, подај му пет талира!« — Још пет талира! викну Кушмељ. — 0, Исусе мој! јави се Осињача из ирикрајка. Мога би на вишала ш њим, а он га још мити. Бакоња одријеши из рогља од убруса пет крунаша, па их даде Кењу. Овоме очи синуше, пак уграби новце и тури шаку у џеп. — Валај ћу баш гледати, да дознам, па да просочим . . . Бакоња зажмури, метнувши руку у торбицу, пак рече развлачећи. — Е, није то тако! Ниси баш погодија! Ти ћеш с миста казати, ди је коњ, ако не, вратићеш јаспре, а он ће се исго наћи до зоре,

свеједно ка да си каза, па ће ти бити онако, ка сам ти прије река. — Ма како то? — Ев овако! Стриц је заповидија: »ако Кењо не тине одати, а ти подај ћаћи ову књигу, па нека је с исти' стопа понесе у град претуру!« Бакоња извади из торбице неко писмо, завијено у комад старијех новина. — Дај амо одма! викну отац љутито. — Не за муку Исукрстову! моли се Кењо. Зној га проби, а разрогачио очи пут несретне књиге. — Ово је виш лепорат све како је било и шта је било. Најприје се наређује, да се ти уватиш и ћаћа ти . . . — Дај, дите! виче кнез. Ја ћу њега везати, а послаћу у Скрадин бржега од себе. За три уре свршено је, а шта да губу штедиш? — Немој, стрико, казаћу све, ако ће ме ћаћа и убити! дршће Кењо, а пробија га студени зној. — Казуј, дакле, ди је парип! брекну кнез. — Јено . . га . . под . . црним Куком . . у синици . . стрица Роре . . — Трчи, Кушмељу ! Брзо ! брзо ! док си на вриме, виче Осињача. Кушмељ узе кубуру с оружнице, задјену је за пас, пак ухвати за ухо Кења и изведе га ван. Бакоња се извратио наузнак. Од силнога смијеха игра му трбух. Мати га изува, таре му ноге и тепа му на сто начина, докле он заспа као заклан. Она онда запали свијећу пред госпом, па клече. Кад јој дожуљи кољенима, истрчи пред кућу да види, иду ли, па опет моли се дивици. Пред зору зачу она коњски бат, те пробуди сина. — У кућу га уведите! викну Бакоња потекавши к вратима. Кењо уђе, дишући као цигански мијех, а држи у руци дуги оглав. За њим опрезно уђе Кулаш, сав блатав, покривен суканчићем и опасан коланом. А за њима кнез, бришући зној са чела. Бакоња загрли коња, стаде га миловати и цјеливати, називље га најлепшим именима еле, изван себе од радости. — Борме је синко за длаку шкапула! Да си закаснија не више него пет ури, оде Кулаш у Книнско иоље, или у Босну. А губе губаве знаш шта су били скројили? Да просоче стрицу, како си ти изда коња Миљевчанима! И ко би то стрицу већ извадија из главе, да није бог тија, да он на вриме дозна . . . — Не зна стриц ништа, мој добри ћаћо!