Stražilovo

Б р . 27.

Нити он зна, ко му је коња укра, нити му се он нада вигае него ли мртвоме! вели Бакоња. Кушмељ, Осињача, Кењо !■!?!.? — Ништа, ништа, ништа, од свега овога пи овишно — измјери на нокту—не зна стриц! Оно јутро, прво, што сам приноћија у манастиру, допаде Стипан и вели: одведоше приковађани коња. А ја одма реко у себика: нису, богме, него Кркотићи! Јер оно јутро, кад смо пошли из Зврљева, па кад смо били на две уре може бити одовлен, ја не знам како се зове мисто, видија сам иза једне међе. ма на један пушкомет, ову несрићу. Е, вељу, је лион?Ма јест он, јер ме моје очи не варају. А гата ради губа у туђем мисту, на овлику далечину — мислим ка ја. Ма није он сам, него је још ко ш њим, иа су погали да гато нривате. Ја не казујем Стипану пишта, јер ка вељу : нека и враг носи! Али чим је коња нестало, одма се доситим, ко га је приватија. Стриц и Стипан оно исто јутро одоше по жупама. Е, муке моје! Вратри се смију; ђачићи ме забивају, а ја се кријем, кријем, не знам гата ћу. Још да не бијаше кувара Грге, што га зову Балеган, бија би полудија. Он ме од првога дана липо гледа. Прође дан цили, па други, а стрица нема. Најпосли кажем сву сујму доброме Балегану, а он ме липо свитова ка отац и научи ме, шта ћу чинити. Он ми даде они пет талира, још ми рече: ако пронађеш коња, онда си се стрицу припоручија за увик! Ја му не ћу ништа казивати до твога повратка, а-пе нађеш ли, ја ћу га удобрити и казаћу му све . . . — Благо нами! благо нами до вика! повика Осињача, грлећи Бакоњу. Сад смо цигурни, а њи не ће тити више на очи. — Душо ћаћина! вели Кушмељ потресен. Мудрости, дико ћаћина, дакле си ти све то скројио, дакле она књига — ? — Ово је просто картина, јево видига! и разави лист неписане артије. Кењо хукну, као да га на колац набише. — Дакле, ко је још бија га њим? пита Бакоња. — Погрда ћаћа му и Рора, а куне се, да није нико други. — Није, на моју душу! потврди Кењо и удари у плач. — Дај сад јаспре, де! Осијече се кнез и шчена га за кружат. — Не, за бога! . . Не дај ме, Иве. добри Иве, а замирита сам исто. . . ово . . . мало . . . јер ....

— Пушти га, ћаћа. пушти! . . . Али га ћаћа не пунгга, него га бубну у ребра, па му иоче отварати шаку, у којој бјеше стискао крунаше. А кад не мога сам, зовну Барицу у помоћ, те њих двоје једва му искубогпе новце. Па онда га Кушмељ обрну и што је икад могао удари га ногом, гдје је најмекши, тако да Кењо прескочи преко нрага готово трупачки, и ако не мишљаше скакати. — Да ми још митиш рђу, која ти је о глави радила ! Како не! Ајдемо сад ! Бакоња узјаха, а отац пред њим, те кренугае пут манастира. Бјегае се разданило. Зубаци и Кркоте и Брзокуси видјеше сви и разумјеше одмах гата је, али нико не писну ријечи. У ручана доба стигоше к води. Дуго морадоше чекати возаре. Кад стигоше пред манастир, а то вратри посједали таман као и отрагу четир дана, кад но Бакоња најпрво дође. И вра Брне је међу њима. Можете лако замислити, како се зачудише видећи Кушмеља и Бакоњу гдје воде Кулаша, а већ знате, ко се највише зачудио и обрадовао. Кушмељ смисли вјешто, како је то работа Миљевчана, како се мали томе досјетио и дошао да му јави, како је он дигао хајку те нашао коња у Загори, како је обрекао двадесет талијера соџбине Али кад би на само с братом у ћелији, повједи му све право, само затаја, да је отео од Кења новце и још нрида да му је обећао другијех пет талијера. Фра Наћвар даде весело пет крунаша брату, иохвали Бакоњу и посла их да обједују. Након јела испрати син оца до воде. Кад бијаху сами у дубравици, рече мали: — Купићеш ми још ове недиље шибенску робу, јер ја нећу у беневрецима и опанцима да служим по манасгиру. — Ма, мој синко, притрпи се за нико вриме, и то је на теби ново . . . — Не ћу, валај, него ако не буде роба овде до недиље, јето ме, крижа ми, натраг кући. И оћу да буде од липе и чврсте свите, нека знаш, јер ти' десет талира ја сам замучија!... Бакоња се не позори, него се учини мањи од макова зрна. Сјутрадан одмах он замијени најмлађег ђака у нижим работама, као што је ред. Он је рано звонио будионицу и остале службе, мео цркву, распрема ћелије гвардијану, стрицу и фра-Тетки, вукао коноп иза оргуља, палио и гасио свијеће, доносио воду, служи око