Stražilovo

Б р . 27.

вори тако лудо, да чувар не имаде куда, него само ћутећки скиде му с главе црвену капу, на коју је у брзом бегању заборавио, па изиде на поље. И опет се заподене борба с утворама. Болесник осећаше, да из цветка излази зло и мили у другим струјама, као какве змијурине; оне га обавијаху, стискиваху, ломљаху му удове и прожимаху цело тело својом ужасном садржином. Он плакаше, мољаше се богу, а у исти мах проклињаше свога непријатеља. У вече је цветак увенуо. Болесник изгази иоцрнелу биљку, скупи остатке с пода и однесе у бању. Баци безобличну грудицу зелени у усијану пећ каменим угљеном, па дуго гледаше. како његов непријатељ пишги, како се јежи и како, најзад, пређе у лаку, као снег белу гомилицу пепела. Он ду'ну и свега нестаде. Други дан беше болеснику горе. Беше страшно блед, образи му упали, зажарене се очи изгубиле у очњим јамама, ал' он опет продужаваше свој махнити ход, шећући се и спотичући се сваки час, и говораше, говораше без краја и конца. — Ја чисто не бих хтео прибећи насиљу, рече сгарији лекар своме помоћнику. — Шта би, кад се томе мора стати на пут. Данас је тежак 93 фунте. Ако тако даље пође, умреће за два дана. Старији се лекар замисли. — Морфи? Хлорал? рече пола упитно. — Јуче морфије није помогао. — Реците, да га вежу. На послетку, ја сумњам, да ће оздравити. VI. И везаше болесника. Лежаше у лудачкој кошуљи на својој постељи, чврсто везан широким свитама од хаљина за железне пречаге на кревету. Ал' он се ни сад не умири, него се још бешње стаде отимати. Читаве сате се упорно напрезао, да се опрости својих веза. Најзад, један пут, снажно се размахнувши, раскиде једну везу, ослободи ноге и извукавши се из других, устумара се по соби везаних руку, вичући дивље, неразумљиве речи. — 0 да те . . .! «повика стражар угаавши унутра. Који ти бес помаже! Грицко! Иване! Брже овамо — овај се раздрешио. Њих троје склепташе болесника и настаде дуго рвање, које умараше нападаче, а мучаше човека, који се бранио трошећи остатак изнурене снаге. Најзад га повалише на постељу и везаше јаче него пре. — Ви не знате, шта чините! викаше болесник сав задуван. — Ви ћете погинути. Ја сам видео трећи, истом се расцветао. Сад му је већ крај. Пустите ме, да довршим дело! Ваља га убити! убити! убити! Тада ће бити све готово, све спасено. Ја бих

425

послао вас, ал' то могу само ја једини да учиним. Ви би умрли, да га се дотакнете. — ћутите, млади господине, ћутите! рече стари стражар, који остаде да дежурује око постеље. Болесник, у један мах, заћута. Наумио је, да превари стражаре. Држаху га везана цео дан, па га тако оставише и преко ноћ. Нахранивши га вечером, старац простре себи, па легне. За час заспа као заклан, а болесник се даде на посао. Савио се целим телом, не би л' се дочепао железне прегаче на постељи и кад је напипао шаком, која беше увијена у широки рукав лудачке кошуље, стаде брзо и чврсто да чеше рукав о жељезо. Дебело платно за час попусти и он ослободи кажипут. После је посао ишао брже. Са свим не веројетном, и за здрава човека, окретнотпћу и вештином, развеза он с.еби одостраг узао, који стезаше рукаве, отпетља кошуљу, па дуго прислушкиваше, како стражар хрче. Старац спаваше као заклан. Болесник свуче кошуљу и одреши се од кревета. Беше слободан. Огледа врата: беху изнутра затворена, а кључ за цело, беше у стражареву џепу. Бојећи се, да га не пробуди, не усуди се, да премеће џепове, него науми, да изиде кроз прозор из собе. Беше мирна, топла и мрачна ноћ ; прозор беше отворен; звезде светлуцаху на црном небу. Он гледаше на њих, поздрављајући позната звездана јата и радујући се, што га оне, као што он мишљаше, разумеју и осећају као и он. Чкиљећи, виде бескрајне зраке, што му их оне шиљаху и махнита одлучност узе још већма маха. Ваљало је пресавити дебелу железну шипку, проћи кроз узани отвор у ћорсокак, зарастао џбуњем, прећи преко високе камените ограде. Онде ће бити последња борба а после макар смрт. Покуша да савије дебелу шипку голим рукама, ал' се железо не даде. Тада оплете од јаких рукава лудачке кошуље конопац, закачи за копље на врху шипке, па се обеси о њега целим телом. Иосле очајна напора, који му истроши и оно мало снаге, конље се сави; узан пролаз беше отворен. Он се протисне кроз њега, одеравши плећа, лактове и гола колена, провуче се кроз џбуње, па се заустави пред зидом. Све беше тихо, светлост ноћних светиљака слабачко осветљаваше изнутра прозоре грдне зграде. Нико га не ће опазити; старац, његов стражар, јемачно тврдо спава. Звезде умиљато трептаху својим зрацима, који му продираху до дна срца. — Ево и мене к вама, прошапута гледајући у небо. При првом покушају сруши се са зида; искидао је нокте, окрвавио руке и колена, па стаде тражити згодио место. Где се ограда сучељаваше са зидом мртвачке куће, поиспадало је из ње и из зида не-

СТРАЖИЛОВО