Stražilovo

434

СТРАЖИЛОВО

мати. — Нема таквих прилика често. Чика је одобрио. Треба да одемо и код тетка-Тинке. Нова неприлика за Јелену. Као да је данас заборавила и на Брајковачко певачко друштво и на сврху. рад које се било то друштво састало, као и на то, да је у кући већ било речи и о томе, да ће се ићи у Карловце. Него неје научила, да приговара што материним жељама, ма и којој њеној речи; па наравно, и сад беше вољна повиновати се оному, што мати нареди. Али јој сину у главу мисао, да би било врло потребно, да се састане с Кнежевићем, ако ничега другога ради, то бар да му каже, шта мати жели, и да она то чини само по материној жељи. Од онога вечера, како је оно учитељ отишао онако нагло и срдит с њена прозора, неје ни била с њиме, осим јуче на првом покушају певачкога друштва. Па већ и онако имала би да га пита много, много, да га пита, срди ли се још на њу? А зашто се срди, то као да сад тек почиње да нагађа. Па баш за то треба да му каже, како мати хоће, мати хоће а не она, да се иде у Карловце. Сачувај Боже, када би Милан опет сада помислио, да је она, Јелена, нагла у Карловце за њим, за Стајићем! Што јој већма долази у главу, да је потребно да се са учитељем састане, то Јелена све несгрпељивија; што нестрпељивија, то одлучнија. Како да се састане с њим? Хоће ли он вечерас доћи под њен прозор, као обично, кад је онако срдит отишао прексиноћ од ње, а од то доба није натао за вредно, да јој и речи рекне, осим што је јуче у певачкој школи пробао и њен глас, али са свим онако хладно и озбиљно као и осталих ? Синоћ га је дуго и дуго чекала на прозору, и он не дође. Бар да је после серенаде и прошао онуда. кад је изгледала на њега као озебао сунце, те неје могла више ни заспати после тога! Да зна само, како јој је синоћно певање његово прионило за душу! Па збиља! Кнежевић не дође ни вечерас. Касно у ноћ тек чула је, да се отворила врата на школском здању. Касно у ноћ тек вратио се Кнежевић из манастирскога воћнака, посрћући „од љубави и од вина." Као што рече Јован, пречасни господин архимандрит беше отишао некуда у купке. А млади отац Варнава, манастирски намесник, добио мало одушке, да се провесели с веселим Брајковчанима у хладу

манастирскога воћнака уз искрен разговор и ватреног Радованца. Кнежевићу добро дошло било, да се прође у чистом планинском ваздуху, да истера шетњом мамурлук, па му неје требало два пута рећи, да се придружи бележнику, Јовану, писару и благајнику. — Ох Боже! — заплакала се Јелена, када је чула, како хладнокрвно затвара учитељ за собом врата на школском здању; заплакала се, изгубивши наду, да ће се и вечерас састати с њим, и уверивши се зар још боље, да се он још једнако срди на њу. А какве ужасне муке трпљаше у тај мах бедни њен Милан! Да зна само, колико је грких пилула прогутао већ и данас од бележниковичина нецкања! Дотле га је пањкала и запиткивала, где је ноћас био, кад се украо из друштва, док неје признао, да. је бар прошао поред њених, поред Јелениних нрозора. Прошао! А да је био искрен, и да јој је хтео све признати, морао би приповедати, како је наслоњен на ону багрему пред њеним прозором пиљио као маче у жизкак, да ли ће каква вилинска рука отворити капак на прозору, на оном прозору, на ком је он толико блажених тренутака с њом проснивао,. пиљио, док се туга неје прелила вином, те из ду- бљине наквашенога срца свога стао проливати грке сузе, раптајући на своју судбину, како је < јн несрећан, како га нико не воли на свету, како га је изневерила — ах! — и она . . . она, за коју би . . . . Невера! Ње ради подноси он те муке. Она му је натерала дерт, па је у свом мамурлуку почео да мрзи на цео свет тако, да га мржња, да, баш та мржња, нагнала, да утопи цео свет у манастирски Радованац, да искали своје увређено љубоморно срце. Онда, када је она мислила, да је се он више и не сећа, ои се ње ради свађао с писарем, којијеусред друштва и нред њим био толико дрзак, да каже, како је „вечита штета за уметност, што госпођица Јелена нема ирилике, да ступи на даске, што свет значе." Баш тада је он први пут у друштву залагао сву снагу своје речитости, доказујући, како је она способна, да усрећи човека, да буде вредна домаћица, добра мати, верна супруга, и тако даље. Баш тада је он тим начином одао своју „тајну", поричући свим срцем, свом душом, па и самом помишљу, да је оно узрок Стајићеву наглому одласку из Брајковца, што га свет по Брајковцу разнео још, тако рећи, пре зоре. Па ако и неје могао никога разуверити, сам је себе тешио . .. 1ће се.)