Stražilovo

436

СТРАЖИЛОВО

Б р . 28.

шевљене момчади, који су и пером војевали за свету ствар српску по италијанским највећим листовима најбољим успјехом. Ах, колико се пута ћаше чути пред овом кућицом из толико грла весела граја: „Ессо П 81§'пог ТошапоУ1с ; ессо П 81§'пог Тотапоухс!" кад 'ме ћаху опазити, и каква су осјећања мене заносила у њиховоме друштву, на оном земљишту, под оиом заставом, у оиим годинама моје младости и оним часовима моје среће! . . . Они су. сгојички трпјели сваку оскудицу и задовољавали се скромним оброцима, што им је давао Новски и Которски одбор усташки, јер главни одбор Задарски а тако и Дубровачки није шћио, да за њих зна. Сјећам се добро, кад су једном били принуђени, да пређу на аустријско земљиште близу Дубровника одрти и гладни, били су принуђени, да траже нама у Котору новчане помоћи, да опет овамо дођу, да их у Италију не отпрате. Писмо је свршивало заклињањем, да им част спасемо! Они се бојали, да их полиција не отпрати њиховим кућама, и они су на усташком земљипггу до конца издржали! Ја сам за успомену чувао многа писма њихова, која су ми са осталима нестала ... и данас се не спомињем ни имена њихових осим тројице: Мајлардис, Фракароли и Фаела; данас од свега онога нема ништа до тужне успомене!... . Тако сам причао моме побочнику, који је онда дијете био, да дам одушке тужноме осјећању, што га у мени буђаху туда ондашње успомене, и да се и он кад сјети, па да другоме прича у каснија времена, како су Гарибалдинци, цвијет италијанске омладине, хитали да трпе и да крв своју пролију за слободу српску. Суторинско се поље пружа с мора од истока до Дебелога-бријега на Конавоској граници к западу. С јужне му се стране пружа од Дебелог-бријега један дуги бријег, који свршује у море ртом, назва,ним Кобила , који заклања Игало и Топлу све до Новога од валова великога мора, тако чини сигуран и лијеп затон, само са истока отворен; а ко улази у залив бокешки, остаје му на лијеву у западу. На сред хрбата свога овај се бријег мало уздиже и ту је у густој шуми црквица св. Илије, за то се зове тај врх Илиница, или Кита св. Илије. С јужне је стране преко овога бријега Витаљина, одакле почињу Конавли; а са сјеверне Драчевачка села повисоко изнад поља Шиуље, ЧениЉл, и Жвиње а изнад затона Њивице Тако граница окупиране Херцеговине иде с јужне стране хрбатом овога бријега до рта Кобиле у море, па у њој остају поменута села и уско поље Суторинско, којем се са сјевера таласају мали хумци један до другога, преко којих иде сјеверна граница Суторинска у море а на сред

затона Суторинског. Преко ових хумних брешчића остаје нам на сјевероисток висока гола планина Добрштица, која се диже изнад селија Новске опћине Мојдежа, Ратишевине, СушЛеаана и Требесина, и коју дијели од високе такође голе планине Онијежнице тако звано Вратло, а то су грдна огромна планинска врата, кроз која се иде у Вијелу Гору на сјевер, која се подиже на граници црногорској јужно од Грахова а на југо-западу Кривошија. Кад смо били у пољу Суторинском таман према Остром Вријегу, којем леже на романтичном подножју села ЛучпИи и МравчевиЛи, кроз Вратло нас сунце огрија, али нас је одмах Добрштица заклонила, и заклањала нас је све до у дио поља Суторинског, ђе смо оставили колски пут, који иде на Цавтат и Дубровник, па окренули десно уз брдо џадом, која иде покрај села Пријевора на Видов Врх. Суторинским пољем тече једна рјечица, у коју се слијевају мојдешке воде, а преко ње се прелази старим уским мостом каменим. Поље је готово све узрађено; страпом је засијано а страном лозом засађено; у пољу нијесмо никога виђели да ради. Путем смо ђе-кога сријетали, и међу тијема споменућу четири ђевојчице, које су у ред покрај пута стале, док смо прошли, подигнунши руке до ирема глави изврнутим дланима према нама. То су нам добру срећу ж,ељеле. Тако женске поздрављају мушке овуда. Покрај пута видио сам и двије живе воде на точак, што извиру из оног јужног бријега, кога бих назвао дугим ; и то имају бити турске успомене. Како овај дуги бријег, што нам остаје на лијеву, тако они брел^уљци, пгго нам се на десну нижу, тпто нијесу узрађени, ниски грм застире. А с једне и з друге стране пута скромут или скробут и скробутина но гиотинама рашћетала, па их бијелим завјесама застире а путнике угодним мирисом напија. То вам је слика Суторинскога поља. Кад смо уз брдо окренули, биле су нет и по. Тада нас је сунце уфатило, али како су нас његове ждраке иза брда стријељале, нијесу јаке биле. Осим тога џада нас је кат-кад и у хлад заводила, како иде тамо овамо, и како се страна, куда иде, час више обрће западу а час југу. 11а и разна дрвљад, што расту по узрађеним оградама Пријеворским, а изнад Пријевора стари гранати дубови по штогођ су нас од сунца заклањали. По крај пута има и великих стабала дивљих крушака, сада пуних плода. Ове су крушке добре, када стану угњијевати и саме с воћке падати. Изнад Пријевора наљегли смо на живу воду на точак. Било је вријеме, да мало сјашемо и ту у дебелом хладу гранатих стабала да се одморимо, премда нијесмо били толико трудни, јер нијесмо нимало хи-