Stražilovo

Б р. 28.

литица, и туда смо морали сјахати. То је управо из више Новога а према уласку у Воку. Туда смо сашли на Лоде на управо у Нови прије седам ура; а у вечер смо се пред кафаном А1 Согво

фалили, како смо лијепо дан провели. Ја бар одавна нијесам овакав дан запамтио, и вазда ће ми се милити, да га се сјетим, каноти дана, у којем сам толико видио, уживао и осјећао.

О Р, т

ОДЕНЕ И НРИКАЗИ. ИАТНИЦА. Роман од Јакова ИгњатовиЛа, у три свеске. Цена 1 фор. 80 новчића. Штампарија А. Пајевића у Новом Саду.

Нема краћег а ни тежега посла, него писати што о оригиналном роману из српског друштвеног живота. На првом месту пред нама стоји врло мален број романсијера, а на другом саблажњива бојазан, да се не новедемо за својим личним осећајима за или иротив дотичнога писца те на тај начин не Допаднемо у сенку присграсности. На ову нас помисао гони нарочито онакав моменат, кад знамо, да је писац у јавном, иолитичком, животу пошао оном стазом, која у нашим појмовима као странпутица изгледа. Ако и јесте, дакле, критика нека врста пургаторијума за дотичнога писца, а оно је, осим тога, и мучна искушаоница, у којој се критичарева непристрасност на мерилу правичности огледа. Једном речи, и иисац и критичар имају једно исто мучилиште, на којем своју снагу и дух расуђавања огледају. И писац ових редака, ступајући на праг поменуте искушаонице, у напред претпоставља, да ће се замерити или самоме писцу „ Патнице ," или највећем делу читалачког света, који је ово дело већ у велико оценио, нашавши у њему последњи ропац немоћног дара пишчева; или, на послетку, и једном и другом. Но пре него ли о самом делу свој суд изнесемо, згодно нам долази да на овоме месту искажемо у кратко своје мишљење о српском роману у опште. Ма колико да смо предусретљиви и благи према многим појавама приповедача и романсијера, ми смо ипак тога убеђења, да у српској књижевности нема запарложеније њиве, него што је то оригинални роман из српског друштвеног живота. Бољи приповедачи српски, међу којима се највећма истакоше Лаза ЉлзаревиЛ, Јанко ВеселиновиЛ, Паја МарковиЛ и Симо Матавуљ, прихватили се искључиво ариаоветке из живота чисто сеоског. 0 ширем, грађанском животу, који је свуда, па и код нас, један од најмоћнијих покретача у обртима друштвених прилика; о оном животу, дакле, који, као вођа, почиње бивати

већ у велико васпитач нашег народа, нико се готово није побринуо да штогод напише. А то, што су романсијери код нас врло ретки, допринело је, да се код већине створило мишљење, како је код нас немогуће захтевати роман за то, што је слабо развијен живот укупне интелигенције, као и оних прилика, у којима се екстреми индивидуалитета развијају. Ма колико да смо тражили оправдана разлога оваковом мишљењу, ми га до данас не могасмо наћи. Шта више изгледа нам, да је ово мишљење тек овлаш исказано, колико да се привремено задовољи једно нерешено нитање, док се какав бољи и стварнији разлог не пронађе. Што се нашег мишљења тиче, ми смо убеђења, да је, арема друштвеном развитку васцелог народа сраског, и живот интелигентније масе у довољној мери развијен, па по томе он не може бити сметња по развитак романа српског. Оно, до душе, и сами ћемо радо признати, да ова страна друштвеног живота код нас не стоји на оном ступњу, на којем се налази данас живот интелигенције каквог француског или немачког друштва; па према томе и форма срискога романа морала би се, у нечем, разликовати о,ц оних шаблона, који, до данас, на заиаду ионикоше. Али може ли се то за доказ узети, како код Срба нема земљишта за роман друштвени ? Зар је већ скројени шаблон и остала форма западњачког романа непомични закон, који се не сме према потреби једног друштва мењати и дотеривати? Никако! Књижевност мора бити представник живота, у којем се креће ; а како је живот друштвени, па и индивидуални, и сувише гибак те се сваки час у најразноврснијим нијансама мења и све нове и нове облике добија, то се и роман, који је огледало тога живота, не сме држати математичке строгости, изведене на основу шаблона, који већ постоје него се мора у својој гипкој форми за животом дотичног друштва повијати, па према потреби и форму мењати. Она математичка непромењива и вечна истина, да је два пута два четири, често у животу нема практичне вредности; а то долази отуда, што је облик друштва иодложан сваковрсним променама. То исто