Stražilovo

456

СТРАЖИЛОВО

Енглеској, — Орлеанаца, Бургунда и Капета у Француској, крварења измеђ Стевана III. и Стевана IV"., борба Бориса са Белом слијепијем и Гезом то довољно доказују, и да не набрајам више. У Француској сломи силу властеле тек еа измаку средњег вијека лукави Луј XI., али се борба продужава још у рату „Хугенотском" и у „Фронди". У Немачкој угна Рудолф Хабсбуршки у тутањ КаиТз-ЕГМеге и савлада Чехе, али борба се обнови у 30-годишњем рату и сврши се тијем, да је на концу XVII. вијека царски углед у Њемачкој био само пуста сјенка. У Мађарској је Андријина клаузула, која властели повлади право оружана отпора (резистенције) против краља, и која је била извор свију зала и јада краљевине, сломљена и укинута тек усљед тако зване касапнице Еперјешке (1ашепа ерепев1епв18) на концу XVII. вијека и т. д., и т. д. Тако је било и у Србији. Пемањи пође за руком, да учини крај међусобном мрцварењу и отимању за престо у владалачкој лози, које је за Бодина и Јакинте на врхунцу стајало, и да укроти горопадну властелу под своје жезло; али одмах после његове смрти виђамо грозно позориште међу Стеваном и Вуканом. — Милутин и Душан били су неоспорими господари „ све сраске земље јер их се бојала и властела и чланови краљевског, односно царског дома, а други су већ имали посла и с једнима и другима. Имајући ову карактеристику пред очима, да се вратимо Урошу и Вукашину. Иознато је, да је Вукашин, штоно веле, био иочетник (ћошо поуив, Раггепи) свога племена. Душан га је нашао и подигао и са јунаштва и другијех заслуга повисио до највише, до десаотске части и на носљетку — како немамо узрока у лаж гонити народну традицију — с њиме се и окумио. Да је Душан поживио бар толико, да Уроша приучи и привикне државнијем и војенијем пословима, па да на њему као зрелу човјеку остави царство, јамачно би се и Вукашин задовољио са онијем, што је од Душана постигао, и Душаново царство нод зрелијем и јуначкијем насљедником не само да се могло одржати, него и још већма увеличати. Али тако умрије Душан у најбољој снази живота и у оном осудном часу, кад се требало на истоку да ријеши питање српско и грчко-турско. На самрти препоручи Вукашину, своме куму и првоме наладину, млада и невјешта Уроша.*)

*) Ја мислим, да је Урош био млађи на смрти Душановој, него се то обично узимље. Архијепископ Данило завршује свој љетопис првијем ратом Душановим на Грке и на Мађаре, а не спомиње нигдје, да је он ожењен био и даје сина имао. У Миклошића Мопитеп1за спомиње се он тек године

1348. уједно са царицом Јеленом (Мопит. 8егћ. СХУ1.). — А све ако се Душан 1336. ( или вјеројатније 1337.) оженио, зар

Урош се зацари, а Вукашина свога кума и тутора учини — или да правије кажем : Вукашин се као тутор Урошев учини одмах сам — краљем\ Био је у Србији — и у Мађарској до нашијех времена**) — обичај, да се најстарији син краљев или царев још за живота очина, као престолонасљедник, вјенча са краљевскијем вјенцем; и тако је био Душан још за живота Дечанскога „млади краљ" а Урош за царевања Душанова „краљ". Ово, за престолонасљеднике из владалачке лозе уобичајено, право узурпирао је дакле Вукашин као кум и старатељ одмах за себе, учинивши се краљем, и то је њетов ирви злочин, јер он није имао ни капи крви Немањине. Не опомиње ли овај иоступак на Пипина франачког и на заштитника цар-Манојлова нејакога сина Андропика ? Није ли ова узуриација краљевског достојинства најбољи доказ, да носилац тога наслова лебди и за краљевином? — Но идимо даље. Цар Урош је био најнесрећнији човек на свијету. Не само да остаде зелен и неук без оца, међу халама славољубивијех вазала — међу којима су Мрњавчевићи, ћозшпев шт, најграмежљивији били, није за њ марила ни рођена му мајка, царица Јелена. Ова сплеткаруша је, мјесто да се заузме за јединца свога, проти њему коварила, и кад се Вукашин прозва краљем, гледала је само да за себе спасе који комад царевине. Зар није тај неприродни поступак матере према сину морао подстрекавати силовите Мрњавчевиће на отмицу царевине? — А је ли било мучно уграбити ју, кад је спала била на два -— још неука — ока посљедњега Немањића? И нијелиВукашина подстрекавала и та мисао, да се неуки и млитави Урош међу онако силовитијем великашима и онако не ће бити кадар одржати, па — ако не прихвати одмах он (Вукашин), прихватиће који други н. пр. Воихна, Дејан, Бранко, Богдан или Лазар, од којих су прва четири тврдила, да су у роду с Немањићи, а трећи, зет Богданов, јунак и противник Вукашинов, а по некојим историцима — и по народној традицији — природни син Душанов, „Нете синци, ако Бога знате, је морао одмах стећи сина? — Ни то нас не смије збунити, што је Урош, на самрти очиној, био већ ожењен, јер се онда, нарочито царевићи и краљевићи често још зелени вјенчавали. ПорФирогенитов син Роман вјенчан је као дијете од деветп година са Бертом, сестром краља талијанског Лотара (948.) а пошто ова 949. умрије, а он се заљуби. од једанаест година, у ТеоФанију, кћер једног гостионичара и цар-отац ожени га њоме. — Народна је традиција дакле и ту ближе истини, него њезини противници, јер је и Урога јамачно још зелен био на самрти Душановој, те му овај дао Вукашина као „Мајогс1оти8"-а. **) Фердинанд, син цара Франца I., крунисан је за живота очина 1830. у Ножуну за млађега краља Мађарске а Франц је тек 1835. умрво.