Stražilovo

Б р . 30.

СТРАЖИЛОВО

479

гом покривено брдо у Јапану, постао је год. 285. Монтенуово приликом једне вулканске ерупцнје; том пре Христа. Када се то збило, пропао је доста ве- приликом засуто је језеро лукринско и авернско. лики комад земље у провинцији Ооми, и на том је Највише вулканских брда постало је у Мексику и месту данас језеро Митсуми. Год. 1538. постао је централној Америци у најновије доба. т (Свршиће ее.) Ш ТТ _ 'ШР 30) ИК ЈЕ* Ш ИЗк ЖЖ 3® -КЖ ЧЈ) I ш ТЕНДЕНЦИЈА У ЛИРИЦИ.

(ПЛАМЕНОВИ. ПЕСМЕ Нико не ће ваљаној и поштеној тенденцији одрећи право на опстанак; на против сваком ће само мило бити, кад види поборнике, који речима и делима раде у хатар племенитој цели каквој. Друкче се и не може замислити промена, развитак, напредак а богме ни очување старих врлина. Но питање је велико, да ли строга и безобзирна тенденција има свога права и тамо, где субјективност влада, као н. пр. у чистој лирици ? Одговор се даје и сам, јер тенденција, ако је ваљана и поштена, свагда је само објективна. Ни најгенијалнији песници-лирици не ће се моћи непрестано одржати на нивоу објективне тенденције, и то баш за то, што су генијални, те не могу никако да трпе и подносе тешко олово вечите тенденцијозности на својим крилима. То могу омањи духови, који се тек у прописаном колосеку знају кретати. Тенденција — нека говори ко шта хоће-—приморава песника-лиричара, да све на свету гледи са извесног становишта и кроз извесно бојадисано стакло, а, то на сваки начин крњи па и ништи песникову индивидуалност, слободну вољу, и подвргава и нижи га под шаблону. Такав песник мора временом постати једностран, сувопаран, јогунаст, неправедан, недоследан. У сваком песничком нроизводу тражи се пре свега иојезија; жртвује ли се та другом чему, онда се у једно и скида са узвишеног пиједестала свог, и онда је такво песничко дело проиграло право, назвати се: песничким. Друго је што, извесни смер на песнички начин приказати; ту не губи ни једно ни друго. Али смер не сме опет сувише избијати на површину, не сШ се наметати, јер се одмах шири на рачун појезије. У „Пламеновима" Радована Кошутића тенденција је управо све и сва. Она је у првом реду патријотска, што заслужује свако признање. Уз то иде упоред оправдано захтевање песниково, да омладина у изображењу и науци тражи широк и ноуздан темељ тешком позиву свом, те да се жуђеној мети иде отворених очију а не главом кроз дувар.

АДОВАНА КОШУТИЋА.) Поред тако снажно изражене тенденције није ни чудо, што појезија рамље и што се у великој маси „крупних" речи губи. И сад долазимо до тога, да се уверимо, како безобзирна тенденција уједно и безобзирно скида и тамани мирис појезије са лирских песама. Ми знамо врло добро, да поједини звуци, ако нису у згодној хармонији, не чине још никако мелодију; е тако исто не чине ни поједине речи песнички производ, ако нису у згодној хармонији. У „Пламеновима" видимо речи, лепих, крупних, значајних, одушевљених, али их не видимо у оној хармонији, која је у једно и појезија. А то је с тога, што се тенденција наметљиво међ њих утискује, њих раздваја и разбацује, те им тако не да до хармоније доћи. При читању сваке песме истурује се тенденција и приказује нам се, само да је не изгубимо из вида. Ми наилазимо на њу у свакој строфи, у сваком реду, и кад хоћемо и кад не ћемо а свагда намрштена лица, укочених очију и само што не каже: Не смеш се одати уживању, па ни песничком, јер мораш непрестано имати мене пред очима. Али она то баш и каже и то на доста дрзак начин. У 52. песми, намењеној Војиславу Ј. Илијћу, и У „епилогу." Ми бисмо се упустили у претрес тих „песама", да није Војислављева појезија на таквој висини, да јој вредност не може побити нико, па ни „тенденцијозни лиричар" Радован Кошутић, коме мећемо на срце Гетеове речи: Еш јеЈег Депкк т аетет Оипв!:., Аш1гег УегсИепбб ве1 к1еш. Ве^аћге ,је<1ег сИе Уег^ипак Аи^ зете "\Уе18е ^о11 ги вет. ,, 2аћте Хепгеп" VI, па онда још и ове: Г>ег 1;госкпе Уегзетапп "№е1в8 пиг ги 1;а<1е1п; Ја, тгег тсћ(: ећгеп капп, 1)ег капп шсћ(; а<1е1п. „25акте Хетеп" V. Мнлан Савнћ.