Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Што је земље на четири стране Од Чуруга па до Сент-Ивана, О-Бечеја па до самог Јарка, Свуд успеха пожњео је славна, Није никад болног оставио Да без лека његовог издане. Хеј, колко је покојника само, Што лекарске примаху му тајне. Тако једном несретног сељака Заболела нога у по лета Па не може ни каквоме раду Нит пак свецем крчми да отшета; А доктор га лепо саветује, Да се за то ни мало не пече Него нека све мелеме махне, Он ће њему ногу да осече! И тестеру већ је наоштрио. Ал глуп сељак ово ни у уво; Па је тако после и патио Иет месеци болестан је дувб. Једна жена шта чинила није, У невољи да добије сана. Он јој рече, по литар ракије Да на душек пије сваког дана. Та је жена савет послушала Па сад пије крепку медецину; По године већ се њоме лечи И прославља докторску вештину. је ли когод патио од свраба, Томе увек чешање препише; Је л болесник апетита слаба, Том светује, да не једе више. И бог знаде све оне лекове, Што их доктор при руци имао! Али кад би зашли међ гробове И покојник кад би зборит знао, Из гласа би прозборио тада: „Здје почива божји раб (ил раба), Проживела мирно толко лета, И баш кад је доктор излечио, Сам је Господ одазвб са света!" Много гробље нричало би нама 0 доктору и оним мукама, Самрт страшна које је имала, Док је жртве ода њ отимала; Али шта ћеш, кад је гробље немо, Ил ми с њиме зборит не умемо, Те и данас код доктора жива Сву вештину гробље му сакрива. III. Тако прође петнаест месеца, Како доктор у љубави јеца;

Ређају се за данима дани Ко гушчићи на селској пољани. Ал ко нита, што пролеће време Силније је оно тешко бреме, С годипама што се навалило И доктора за врат узјашило. Ал је доктор преко свију чуда, Био човек необична људа! Трпео је ову љубав силну, Љубио је Неду преумилну, Љубио је из срца и душе, Горео је кб духан из луше! И све зашто? Зар је Неда така? Хеј, љубави, ниси ником лака! Па ни њему друкчије не може, И доктор је од меса и коже! * * Дуго доктор мучио се љуто, Да Недино смекша срце круто; Ал узаман, Неда ни да чује, Како доктор пред њоме тугује. Једног јутра, недеља је била, Лепо ти се Неда намодила: Обукла је сукње уштиркане, Све црвено, а зелене гране, Па трепере кб у каквом пламу, А на главу још жуту мараму; На ногама папучице красне, А трепере оне очи јасне, Мислиш да јој на зејтину плове, Тешко срцу, које те улове! Кад обуче парадно одело, Сави Неда дежмекасто тело, Чарапа јој нешто спала беше, Па сад хоће да је јаче веже. Пружи ногу; ах, држ'те ме, људи, Да ми срце, памет, не излуди. Та то вам је необична нога, Још за века не видех је свога! Је л у струку ил ногама тања? Не смем рећи, да су ко два пања. Такав опис никога не дичи, Удовици најмање приличи. Баш на ову раздражљиву сцену, Кад чарапу везиваше њену, Наишб је на Недина врата Доктор селски, бележник и ћата. Сва тројица забленута стали, Од сласти се за врат почешали. Удовица ђаволаста била Те још своје сукње не спустила. Тек када их, кб бајаги, спази,