Stražilovo

Б р . 31.

СТРАЖИЛОВО

491

гибије пречега посла, него да рекламује у Бајазита своја права на српску круну, а кад га претече царица Милица удајом Милеве за Бајазита, а он удара војском на њу, да јој отме и оно, што јој је Турчин оставио! А шта ради љегов насљедник ђурађ? Више од двадесет година јакари се и вреба, како да отме ујаку свом, високом Стевану, деспотство, а кад му га овај на самрти предаде, а њему би једина брига, како да стече — спахилуке у Мађарској!! ! То вамје, „непогрјешиви !", права слика тога паладина и његове пасмене, па реците, да га не кунемо! И Балшић (ђурађ Срацимировић 1 ) није дошао иа

Ј ) И старога Балшу Бајшш-а учини „непогрјегпими" Влахом или Арбанасом! Ја држим, да је њему име било Бајош или Па.још, од чега странци начинише Балшу. А Пајош је у Срба у Горњој Крајини, који су се овамо населили из Метохије, Хума и Травуније = Павао т. ј. човјек тога имена, ако је силан и крјепак. „Док је мени мог брата Пајоша ", чуо сам

Косово. Ја не знам, би ли био дошао, да је могао; оправдати се не да, да није јурнуо из кршнијех гора својијех у леђа турском лијевом крилу ; али ту је мучно изрећи осудну пресуду, јер не знамо, је ли могао праву хору увребати. За то је српска традиција проти њему и милостивија, те не куне онијех, којих не бијаше, него оне, који су на осудном мјесту били па своје дужности не чинили.

пјевати моје земљаке Горњокрајишнике. А да нијесу Мађари од Пал (~= Навао) и Талијани од Ра61о начинили Балшу из Пајоша? И данас има још српскијех породичнијех презимена н. пр. Вркљан, Бјелобрк, Гвозденовић, Механџија и др. која се или у туђинскијем школама или у друштву туђинском прекренуше у: ЛУегИет, Ве1о1>ег^, СгУ02(1апоУ1б, МећапсНа, па се данашњи њихови носиоци — попримивши их од отаца — и данас тако потписују, како су их некада странци нрозвали. Зар то није могло бити и са Пајошићима, који су и онако са западом много опћили V А што се тиче одметништва Пајошева од Уроша, не треба заборавити, да су се од Уроша, због Вукашина, сви били одметнули.

(Наставиће се.) < V

ПОЈЕЗИЈА ВЛАДИМИРА М. ЈОВАНОВИЋА.

великим

4 вањем, лаћам се носла ,

задовољством, управо с ужида прикажем сриском свету песника, који од неколико година амо све то већма буди пажњу на себе. Његово је име у тесној свези са полетом наше новије лирике, која са ступањем четворице млађих несника велику наду улива у будућносг уметничке појезије наше. Уверен сам, да имена те четворице лебде на уснама сваког, који се иоле бави са литературом нашом; ја мислим: Драгутина Ј. Илијћа, Војислава Ј. Илијћа и Владимира М. Јовановића; четврти, Никола В. ђорић, умукао је нешто од неког доба. У своје време изрекао сам своје мишљење о појезији Драгутиновој и Војислављевој, остаје ми сад пријатна дужност, да кажем, што мислим и о појезији Владимировој. Основни карактер Владимнрове појезије суморан је; његова вила пева да уталожи у себи бол и чемер, али пева само онда, кад јој се прохте, и не мислећи, да когод прислушкује тужне и умиљате звуке прелепог грла њепог. Она пева можда и у незнању, али онда, у очају свом, баш лепо, јер јој то не налаже нико А

други, осим

срце њено.

у том очају, у

тој суморности, колико има разних, скоро неосетних, нијанса! Жалостиве звуке замењује тиха утеха, да уступе места уздаху, којим душа

раскрштава с овим светом, или резигнациЈИ, којој већ нема већег бола. Али из тог суморног расположења изникне по кад кад осмеј, горак као пелен, или досетка, којом се тек само хоће да забашури чемерни осећај, или филозофирање, којим еманциповани дух хоће да прекрије и улепша душине јаде. Све као у сликара, ком је такође основна боја суморна и сива, сликао сад разапетог Христа, несташног Амора или одобровољеног Баха. Па што је најглавније, Владимир је у приказивању светског, па и свога, бола свагда без трунка афектације и кокетерије — ти му верујеш, да је баш тако, као што ти каже. Он може у обичпом животу, у друштву с пријатељима, с лепим девојкама бити весео па и несташан; али кад је усамљен, у својој соби, у зеленом лугу. и кад се разговара сам са собом — оида ничу и оживе нред очима душе његове бледе сенке и тужне слике, те му заносе стваралачку машту и дају расположењу његовом са свим друкчи, противни, правац. Он у самоћи види наличје л>удскога живота, шаренило му се слије у једну, сшзу, боју, па још кад дигне вео са искрености светске, кад скине копрену са главе Сајишке богиње, Изиде За иста, човек мора бити или велики филозоф, или неизмерно сретан, или врло лакоуман, ако и у самоћи може наставити титрање