Stražilovo

•V.

490

СТРАЖИЛОВО

Б р . 31.

које се нпаадач тек бореЛи пењати мора. —- Али бранитељи на српском десном крилу (Вошњаци) стукнуше, чим видигае, да Турци нагазише на Ситницу. Сад је био тренутак, да иричува стуии у акцију и да одбије оиасност — а иричуве нема. 1 ) Бошњаци су — види се из свега —■ узмакнули, и не мислећи на осудну борбу, прама Копаонику, а причува (Вук) или оде још прије назад или сада с Богањаци „за гору"; те тако заузегае Турци без великог напора висине ниже цркве „Самодреже" и створише се за леђима срнске средине, усљед чега и ова и лијево крило српско мораде назад. Ово уступање — непријатеље имајући пред собом и за собом — морало је свршити са општом катастрофом у долини горњега и средњега Лаба, гдје још и данас причају да је „јунаков гроб". Ми немамо аутентичнијех докумената о појединим моментима те битке, али по ономе раснореду турске војске, како га народна пјесма прича, и који војеним начелима са свијем одговара, нијесу могли друкчији бити него овако, како су овдје изведени. 2 ) Они — тобоже ауторитативни — стари писци, који кажу, да је Лазар заузео положај проти Мурату прије битке „ заиадно од Лриштине ", разумевају се у ратовање, као магаре у кантару. 3 ) Како да дође Лазар „лгевШсћ уоп РгМпа" из Крушевца мимо силе тгурске, којој је дебло са царевијем главним станом било на Мазгиту (гдје је и данас тулбе Муратово), дочим су предње страже турске биле истурене бар на Лаб и Ситницу? Ту је народна прича, која казује, да је Лазар код Самодреже цркве причегаћивао војску, много основанија, јер од Крушевца до Самодрелге могло се доћи без сукоба, а ту је у очи битке и могао бити главни стан српски. Са лијевог српског крила могли се у задњем часу неки спасги бјегством, а десно, да се јуначки др') Малетић каже, да се у најиовије доба — око 1847. у Крушевцу приновиједало, да је Вук „ спасао" 1/2.000 сриеке војске на Косову од погибије, у коју је завело лудило Љ*зарево. Ако ово није најбољи доказ, да је Вук Лазара изневјерио, онда ја не знам мислити. Јер шта је дужност војсковођа, него ондје стати и гинути, гдје га врховни војвода постави. Како би се икад могла одржати побједа, да сваки мисли на спасеље, како и кад је њему драго! А што је Малетић чуо причати, да је свијет Вука бранио а Лазара кривио, то ја просто не вјерујем, изим ако му је тако своје назоре изводио који српски кисрта, којему је само у рачун ишло, како ће он да свој ћемер напуни. А српски народ од Дунава до сињега мора никада и нигдје није кривио Лазара а бранио Вука. 2 ) Сваки други начин искључује катастроФу. На сваки други начин могли су Срби бити надбијени, али не ^аметице потучени, као што је то на Косову јамачно било. ,3 ) АНопзо Нићег, СгеасћГсМе Ое81;егге1сћ8, по непогрјешимом изврсно дјело; ја га нијесам читао, ал тај једини пасус ми је доста.

жало, кадро би било, бар погибију одстранити, али би у том случају, дакако, морало много јунака свој живот жртвовати. Но по свему, што се види, оно не учини, него оде прије окршаја, да себе спасе. А будући да су Вук и Влатко Вуковић 1 ) једини без велике штете са својим одјељцима из те несрећне битке изишли, доказ је, да су они на том мјесту стајали. А коме ће Лазар, кад познаде положај и распореду Турака, и кад се увјери, како је важна тачка на висинама више ушћа Лаба, и да повјери-ту за своју операцију важну уаорну точку, него ирвоме иаладину своје царевине, зету своме најстаријему, који се је увјек дичио, да у њему има крви Немањине, и којега је Лазар, како нам се прича, више уважавао и цјенио него Милоша! „Непогрјешими" — уживајући Вука — каже: „кривје, што је остао жив" — а не зна, да тијем баш изриче најстрожију му пресуду. Сви великапш изгибоше или у турске руке падоше, па их Турци сасјекоше, а Вук — најплеменитији — оста жив и здрав. Значи ли то „за крст часни крвцу пролијевати" ? Нека. ми се не одговара, да у горе поменутим биљешкама руског ђакона Игњатија о томе ни слова нема. Овај је јасно казао, да сви пострадаше, неке посјекоше у боју а неке ухватише — а даље тај путник, у првом маху т. ј. одмах послије боја пишући, још није могао све у ситно разабрати; а доцнији калуђерски љетописци нијесу ништа казивали, јер је Вук — а за њим ђурађ — сад још био једини, од кога су могли очекивати нешто за „задужбине ," па им се је слободније чинило, не само клети Вукашина, него и из најплеменитијег човјека и највећег цара српског Душана начинити крвника очева, него ли дирнути у част богатога Вука и његова племена. 2 ) Ми имамо у повјесници ратној неколико примјера, гдје је нехајство заповједника којега крила или причуве проузрочило пропаст дотичне војске: погибија Премишлића Отокара II. проти Рудолфу Хабсбуршком налик је у нечем на нашу Косовску. И ондје нестаде војводе Милоте у осудном часу са причувом. А и на Муачкоме пољу држао се је Запоља са својом војском подалеко од краљеве, па кад погибе краљ, а он оде султану, да испроси од њега за себе круну Мађарску. Као што је Запоља круну просио од бујук-Сулејмана, тако и Вук није имао послије Косовске по-

') Да је Влатко погинуо јуначки се борећи на Косову, јамачно би српско гудало и за њим било тужно загудило; а овако га и не спомиње.

2 ) Сви манастирски љетописи од XV. вијека овамо произиђоше из манастира, који су били под унливом плшена

Бранковића.