Stražilovo

Бг. 31.

489

Вук је дакле у одсудном часу мислио, како да би могао приквачити насљедије Душаново — а при том се спремао, ако га „кто инги " ноћера, на бјегство. Зашто то, у томе одсудном часу, не чини ни један од осталијех великаша и јунака срнскијех? 15ећ сама та два документа довољна би била, да га сваки суд, који пресуђује јуначко иоштење и вјеру, коначпо осуди. Али шта би даље? — У писму рускога ђакона Игњатија, нисаном год. 1389., дакле неносредно посље Косовске битке (што но га у својој расправи објелодани сам наш „непогрјешими") читамо, да на Косову 15. јуна 1389. Лазар са свима својима бољарпма пострада : „неки иогибоше, меке Турци ухватише а , а Вук Бранковић и босански војвода остадоше здрави и весели, те одоше „кући пјевајући." Да мало у ситно проучимо ток те несрећне битке. Познато је, да су Турци већ неколико година прије те битке освојили град Ниш. Падом Ниша и освојењем Маћедоније био је српски положај на Косову и у Метохији од Турака обухваћен са двије стране, те се Лазар с војском мораде повући на Мораву — у Крушевац и тамо уједно са главним станом премјестити и своју столицу. У напредовању од Крушевца проти турској сили на Косову било је дакле лијево српско крило већ у почетку похода 1389. од Ниша фланкирано, да се морало, све ако је Лазару прије поласка из Крушевца и познато било, да тамо велике турске силе нема, оданле бар у пеколико зазирати. А на Косову је — по народној пјесми — турска војска притиснула прије битке: „од Мрамора до сува Јавора, од Јавора, побро, до Сазлије, до Сазлије на Ћемер Ћуприје, од Ћуприје до града Звечана, од Звечана, побро, до Чечана, од Чечана врху до планине —

Мурат пао на Мазгит на пол>е, уватио и Л. аб и Ситницу." то јест: Мурат са деблом ухватио и Лаб и Ситницу, нричуве му озада прама Сазлији, а лијево крило истурио од Голеш-планине преко Чичавице до сутјецаја Ибра и Ситнице до града Звечана. Ова расиореда народне ијесме са свијем одговара иравилима стратегије. Муратова је војска била трипут већа него Лазарева: 300.000 проти 100.000,*) он је дакле могао, а да не ослаби своје дебло, повелик одјељак од 60 - 70.000 војника истурити на планине, које дијеле Метохију и Стари Влах од Косова, да тијем препријечи долазак Балшића и Бошњака, а уједно обухвати и Лазарево десно крило, чим се Ја ћу ову претпоставу ниже долве оправдати.

овај спушти од Крушевца ка Косову. С тога ја мислим, да Балшић —• све да је хотио — није могао, а ни Бошњаци у Јуну мјесецу нијесу могли стићи преко старог Влаха на Косово, него само преко Ужица низ Мораву, јер, како је Мурат своје лијево крило намјестио, морало би било доћи, да су једни на Чичавицу, а други преко Старог Влаха ударили, прије састанка са Лазарем до већег окршаја, а о томе се нама нигдје ништа не нриповиједа. Читамо даље, да су Бошњаци држали у Косовској битци лијево српско крило. Ја то вјеровати не могу, јер, како ћемо даље видјети из тока битке, са лијевог српског крила не би били кадри онако сретно се вратити у Босну. Они су морали бити на десном српском крилу више ушћа Лаба, а Вук БранковиИ или одмах с лијеве стране до њих или — што је вјеројатније — у иричуви иза Бошњака. Но причању народном потурили су били Срби Турке у првој навали скоро на Ситницу. Будући да су спроћу деспог српског крила Турци већ имали обадвије обале Ситнице са ближњим обронцима брда у својим рукама, то се разумије, да им ту није иријетила никаква опасност. Али кад узмемо, да је српско лијево крило потурило нреко горњег Лаба и Приштине турско десно на Ириштевку, разумјећемо, да би, да та навала српска успје, Турци потурени били са брда Приштинскијех у равницу Ситнице, те да би ту било наопако по њих, јер једно у низу, а друго, изгубивши свој ослонац (Вавјв) на ђустендил, морали би били окренути леђа прама Зети, а овако, ко се ијоле разумије у војене ствари, зна, да би у таковом случају њихова погибија била неизбјежима. Али ако ће српско лијево крило да успије, требало је десно — више ушћа Лаба — и причува, која је за њим стојала, да се јуначки држи и да најкрајнијем пожртвовањем одржн свој ноложај проти навали турског лијевог крила са лијеве обале Ситнице. Приповиједају, како је Лазару (а ваљда и још многима) напредујући у кршовитом предјелу од Лаба Приштини, малаксао коњ. Он сјаше, да коња промјени. Отуда се роди побуна, јер војници помислише, е погибе цар. Ето ти Лазара опет напријед, ободравајући своје. У тај мах појаве се чете турског лијевог крила са Чичавице на Ситници у боку десног српског крила. Све ако су Страхинићу бану и његову ђоги на Ситници били „свуда броди, куд гођ дође к води", ипак нијесу били сваком Јеничару; јер ако Ситница у љету и није баш свуда апсолутна препријека, ипак свака чета, која хоће да ју прегази, мора доИи у неред, а тај неред је тијем оиаснији, јер је у домашају бранитеља висина, које стоје на суарот, и уз