Stražilovo

Бр. 35.

сгави велики и сјајни фењер. Него ми се људи досјетише очеве игре, те полупаше фењер, који је за цијељ њиховим ноћним работама сметао. Како фењер полупан, а отац Роко објави, да ће сутра велику бесједу у цркви држати. Отац Роко попне се на говорницу, отвори уста — сви умукоше. — Дјецо моја — рече — знајте, да сам ја наредио, да се наслика св. Јосипа на зиду оне улице, која носи његово име. — Знамо, знамо — одговорише лазаруни. — Дјецо моја, знајте, да сам ја посгавио воштаницу под слику св. Јосипа. — Знамо, знамо. — Да сам ја главом поставио двије воштанице нод слику св. Јосииа. — Знамо, знамо. — Нанокон да сам ја поставио фењер иод слику св. Јосипа. — А зашто фењер њему, кад осталим свецима нема ни уљанице ? — Јер св» Јосин више моћи има него ли сви остали свеци, иа и треба да се више штује на земљи. — Ох! ох! " — Дакако! ту нема збора. — Нама се ипак чини. да на небу сједи Господин, који има више моћи од њега! — То је истина, ипак ... — А госпа? — Та госпа је Јосипова жена, па од кад сте чули, да жена може више од мужа? — А Исус? ■— Исус му је син, а у кући отац заповиједа. — Дакле св. Јосип може више од госпе? — Дакако! ^ — И од Исуса? — Без двојбе? — А дену нам каж,и, која је та његова моћ ? — Он прима у рај све оне, који су га частили и који су му се молили на земљи. — Сви дакле у рај ? — Сви без разлике. — Ма да су и најгору сакривили? — И најгору! — Дакле и лупежи? — И лупежи. — И хајдуци ? — И хајдуци. — И разбојници? — И разбојници. На ове ријечи стали људи у цркви као да не вјерују. — Зар двојите? — рече отац Роко. — Хоћете

ли да вам причам, шта се је прије осам дана догодило Мастрилу? — Хајдуку Мастрилу, кога су у Гајети осудили? — Да, и објесили у Тераћини. — Да чујемо! да чујемо! — скочише сви. Отац Роко није друго ни тражио. — Како већ знате — отпоче фратар — Мастрили је био лупеж и убојица без части и ноштења. Али што ви не знате, тоје, да се је Мастрили сваке вечери молио св. Јосину. И овако му је молитва била: Оче свети, ја сам ти велики грешник, и друго не знам него да се теби молим у часу смрти своје, јер си ти једини светац, који ће се добрим успјехом мучити око Господина да ми дозволи да ступим у рај. Ја се дакле на тебе једина ослањам, велики св. Јосине! — Па за тим? — упиташе лазаруни. — Шта за тим! Кад паде у руке правде, кад се нађе на оној љествици, кад га конон загрли око врата, он запита, би ли му дозволили, да очита кратку молитву. Дозволили му. Он очита како већ знате, па весело скочи са љествице у зрак, и остаде висећи. — Ја сам га својим очима гледао — нриметну један од присутних. —• Иа није ли истина, да је умрво онако, као што сам вам ја причао? — - Чиста је истина! Отац Роко прослиједи: — Како Мастрили испустио душу, ено њему двије стазе — једна узбрдице, друга низбрдице. Не знајући, којом би, упути се он оном низбрдице. Ходијаше, ходијаше за један дан и за једну ноћ, па опет за један дан, кад напокон приспје до великих бакрених врата. Бијаху врата од пакла. Мастрили закуца, Плуто се показа: —- Откле си ? — унита га. — Са земље — одговори Мастрили. — А шта ћеш од мене? — Да ме пустиш унутра! — А који си ти? — Ја сам Мастрили. - Нема амо мјеста за тебе. За вас твој живот ти друго нијеси радио него се молио св. Јосипу. Хајде, па ишти твога свеца. — А гдје да га нађем, болан? — На небу ћеш га наћи. — А молим те, куда се иде на небо? — Врати се путем, којим си дошао; кад дођеш на раскршће, наћи ћеш другу стазу, што узбрдице иде; оном ћеш у небо. — Је ли могуће да погријешим нут? — Није. — Захваљујем на љубав!