Stražilovo

550

СТРАЖИЛОВО

Б р . 35.

прозора удесили ону песму. Није да певају, све се ори . . . »Обешењаци једни!« цикпула јој мати, *чуј, како пас срамоте! Ал већ . . .« Стојка је само ћутала. Да ли јој је годила, Боже мој, та песма?! У. Било је после тога у кући газда-ћириној и повуци и потегни. »Ако је то баш све тако, Стојка, опда опда и пека буде!« говорио је газда ћира. »Шта!« осу се на н. жена му. »Море, ћиро, јеси ли ти при себи?! За оног чобанина Саву!... Бре, виле у њега, нек ми се таки торња из куће!...« Даље није могла, сва се задувала. Газда ћира сгао код Стојке : »Стојка, реци истину, до тебе је!« Она сузила, па сагла главу. »О-ћу!« оте јој се тако лагано из груди, да се једва чуло. Мати њена сиктала је као гуја. Било вике и нсовке по читав дан. Ту се десио после и попа, и тетка и чика, те овамо, те онамо, једва се то све некако смири . . . »11а кад је њена воља!« заврши тетка.

Били сватови, па и прошли. Сава узео Стојку. Ушао јој у кућу, на обоје сретни Свет, као свет, свашта говори. А млада Гргурева свуд говори: »Бож' онрости, што већ морам тако да ка-

жем! . . . Оно, зар сте ви биле слепе, па нисте видиле, шта је тамо и како је . . Девојка, па се ноћу врзе око момка! . . .« »Ха! . . . То је дакле то! . . .« прихватише остале. »Ал је ћира још мудрији био! . . . Оно, бојао се човек, да му се не заплаче у кући, на дај шиљи Стојку чак у треће село код неке баба-Јоке, кажу, да јој да неко корење, она то зна. Па кад је видео, да ништ' не номаже, а он дај брже сватове . . .« »Ију, друго, па зар је то баш све тако!« чуде се неке поругљиво. »Да Бог да, не имала нигде мира, да Бог да . . . ако то све није тако! . . .« Ту се десиле неке бабе, па кад чуше, шта је и како је, ирекрстише се: »Бож' оирости и свети Макевеје!... Лу, та тај ће свет скорим с неваљалства прбнасти!...«

И од тог доба залуд сам очекииао свако вече пастира Саву, да опет онако дивно посвира ... Тек једном, кад сам био код газда-ћире неким послом, десио се и он у соби. »Саво, а ди ти је фрула?« питао сам га. »0, мој господиие, ту је она, чувам ја њу.« »Па дед ми још једном посвирај онако, како само ти знаш!« А и Стојка навалила на њега. Он се лати фруле, па сгаде свираги. Но та песма ни налик није била на оне пређашње. Ти -звуци беху весели, а не сетни, жалосни. Та песма била је одјек његове радости, његове среће и задовољства . . .

ХАЊА.

ПРИПОВЕТКА ХЕНРИКА ШЕ НКЈЕБИЋА С ПОЉСКОГ ИРЕВЕО РАЈКО. (Наставак.)

ад то рекох, ^ко се и Јесу сви онирали, ; осим оца, уседнем на коња, па јурнем у липову алеју. Франко отвори капију и одмах је за мном затвори. Вејах огорчен у души и скакао бих преко тих летава, да су још два пута више. Одјахавши за триста корачаја, окренем к,он.а и нустим га у кас, који се за час промени у трку. Наједаред приметим, да се седло пода мном љуља. Било је једно од овога двога: или је пукао колан, кад је Селим мало час скакао, или га је Фран-

ко нопустио, да коњ може одахнути, па или због глупости, или због заборава, није ми за времена то наспоменуо. Сад већ беше доцкан. Коњ се у највећем трку нримицаше летвама, а ја га више не хтедох задржати. Остао, пропао, — мишљах у себи. Обузело ме неко очајање. Стиснем грчевито коњу бокове: ветар ми жвиждаше у ушима. Наједаред ми синуше летве исиред очију, швићнем бичем, осетих, како се дижем у ваздух, до ушију допре врисак из ходника,