Stražilovo

Б р . 35.

551

у очима ми помрче и... за часак осетих се на земљи. ђипим на ноге. — Шта је то било? — повичем. — Јесам ли слетио с коња? Онесвестио се? Крај мене стајаше отац, поп Људевит, Селим, Касије, госпођа д' Ив и Хап.а, бледа као дувар, са сузама у очима. — Шта ти је? Шта ти је? — довикују са свију страна. — Баш ништа! Пао сам, ал нисам ја крив. Колаи је пукао. Збиља, иза кратке несвестице осећах се са свим здрав, само ми требаше да мало одахнем. Отац ми поче пипати руке, ноге и ттлећа. — Не боли? — запита. — Не. Са свим сам здрав и читав. За час ми се поврати и дах. Бејах само д>ут, јер ми се чињаше, да се показујем смешним. А и морао сам изгледати смешан. Падајући с коња, прелетио сам као из пушке целу ширину пута, који иђаше око травника, и падох у траву, а због тога лактови и колеиа мога белога одела беху зелени од траве, а одело и коса у нереду. Но мимо све то, тај несрећни случај беше као наручен. Ето, мало час цело се наше друштванце занимаше са Селимом, као гостом и као новим гостом; сам му ја, до душе на рачун својих лактова и колена, преотех ту палму. Хања нриписиваше удиљ себи, а да мимогред кажем, с нравом, повод том вратоломном покушају, па се стараше, да добротом и умиљатошћу испашта своју несмотреност. У таким приликама брзо ми се поврати веселост, која пређе и на цело друштво, мало час онако престрављено и пренеразкено. Забављасмо се, да не може бити боље; донесоше паужину, при којој беше Хања домаћица, а после изидосмо у башту. У башти се Селим разуздао, као мало дете; смејао се, шалио се раскалашно, а Хања му помагаше од свег срца. На послетку ће рећи Селим: — Ах, ал ћемо се сада у троје забављати! — Волела бих, да зиам — рече Хања — које је од иас највеселије? — То сам јемачно ја — одговори. — А можда сам ја? 0, и ја сам од нрироде врло весела ! — А најмање је весео Хенрик — нримети Селим. — Он је по себи озбиљан и мало меланколичан. Да је живео у средњем веку, посгао би за цело „лутајући" витез и трубадур, само што јест, јест; не уме певати! Али пас двоје — додаде, окрећући се Хањи — не би се никад боље могли наћи, све да смо се свећом тражили.

— Ја се с тим не слажем — рекох. — Ја мислим, да се само нротивне нарави слажу, јер једна има оне особине, којих друга нема, — Хвала ти! — одговори Селим. — Признајем, да ти од природе волиш плакати, а госпођа Хања смејати се. На то могу још рећи: узмите се! . . . — Селиме! Селим ме погледа, на се стаде смејати. — А шта је то, млади господине! ? Ха, ха, ха! А сећаш ли се ти беседе Цицеронове рго АгсМа? Соттоуеп уГДећи- јитешв, а то пољски звони: рекао бих, да је младић збуњен. Али то не значи ништа, јер ти славно и без узрока раке печеш.*) Госпођице Хања, он славно пече раке, а сад их је напекао и за себе и за вас. — Селиме! — Ништа, ништа. Хоћу да кажем, како ја мислим. Елем, ви господине плачко, и ви госпођице, госпођице смешка, узмите се. Ево, шта ће бити: он стане слинити, а ви ударите у смех; никад се не разумете: никад слоге, увек неслога, па какве су ми то сложне нарави. 0, са мном је нешто друго! Ми би се смејали целога века, па крај. — Ах! Шта ви говорите? — одговори Хања: ни пет, ни шест, стадоше се грохотом смејати. Мени богме не беше ни најмање до смеха. Селим ни не сањаше, кдко ме је за срце ујео, кад је споменуо Хањи ту разлику између моје и њене нарави. Бејах љут као змија и за то се одазвах Селиму заједљиво: — Твоје су мисли врло чудне, а још већма им се чудим, кад знам, да си некако слаб према меланколичним особама. — Ја? — рече с непритворним чуђењем. — Да! Споменућу ти само неки прозор, неколико фуксија на прозору и лице међу фуксијама. Дајем ти реч, да не знам, има ли још тако меланколична лица. Хања стаде пљескати рукама. — Охо! Сад чујем нешто ново! — иовиче, смејући се. — А, лепо, господине Селиме! Лепо! Мишљах, да ће се Селим збунити и покуњити; ал он само рече: — Хенриче! — Шта? — Зцаш, шта раде с онима, који имају предугачак језик? И прсну у смех. Хања га ипак стаде пецкати и наваљивати на њега, да бар каже име своје избранице. Не премишљајући се дуго, рече: „Јужа!" Али да је знао, шта

*) гака ир1во =поцр8внити до ушију.