Stražilovo

582

СТРАЖИЛОВО

Б р . 37.

иа су сад у највеселијој раскалашности стајали за грмом. Смех тај учини те се и онако доста нестрпљиви Конон баш ражљути. „Лудо мала!" рече подругљиво. „Ваљало би богињи љубави на колених да рекнеш хвалу, кад се Конои понижава те се теби улагује! Мислиш ти, да те ја не провидим? Или хоћеш ваљда да ти верујем, е си сушта Артемида? Ти, којој из сваког ока читави тобоци љубавних стрела извирују? Мудра си, али ниси тако мудра, да би могла преварити Конона. Правиш се ретка и скупоцена, да би достигла што веће, него хитру шалу тренутка. Видиш, Нејера, без те промашене игре комедијашке можда би ми одиста пало било у памет, да те узмем за драгану своју: сад пак мораћеш се задовољити с оним, што ти моја добра воља тек онако од ока овде на путу даде. Ево ти!" Снажним рукама обавије изненађено девојче па се нагне, да своје усне притисне на н>ене. Али му се Нејера одупре снагом, каквој се није ни надао. Обе руке упре о његова прса па се тако енергично сагне у страну, да он није постигао цели своје. Још се хрвали обоје, кад Аконтије приђе и богатога Милићанина нежно, но уједно и снажно, десницом о раме удари. „Господине," рече учтиво, „немој заборавити, да за јака није лепо, на зло употребити своју надмоћ и у шали!" Конон, кад је спазио странца, пусти фрулашицу. На чело му се попе врела румен. „Ко си ти," запита, севајући очима, „те се усуђујеш напасти ме овде на срел, пута као разбојник?" „Коларски сам само син," одврати Аконтије с господственим држањем. „али сам рода слободна те по томе и у праву, бранити немоћне против прекршаја и шгемића и светле господе; јер ће и овде ваљда, као у Атини, владати закон, а не богаташка самовоља." „Безобразниче!" дрекне Милићанин. „Нису којекакве доселице овде позвани, да над законом бдију, него оци нашега града., међу чије породице и моја спада. Ваш ћу видити, да ли ће ми бескућник занатлија забранити да збијам шалу са раскалашном девојчуром!" Док се Конон с Аконтијем тако протеривао, дотле је Нејера и нехотице побегла за леђа лепоме момку, који је одмах у ње разбудио био најживље симпатије. Како је Конон накан био да настави своју шалу, то се само од себе тако десило, да му је Аконтије стајао у путу. „Молим те, да одеш мирно својим путем," рећи ће Конон усиљено равнодушно. „Заборавићу онда,

да ти је насилничко мешање у туђе ствари било увреда за мене. Аконтије се не маче с места. Можда је само био пренеражен те је тако круто и непомично стајао. „Чујеш ли ти?" повиче Милићанин, још једнако се савлађујући. Како Аконтије и даље не одговори ништа, зграби га Конон, свладан напрасним бесом, за прса, у намери, да га силом отисне у страну. Но Аконтије је у исти мах руку му зграбио па је тако силно стиснуо, да је Конон, цикнувши, одмах испустио хитон младога вајара. Другови Кононови, кад опазише, да је дошло до гужве, изађу из ловоровине па непристрасно стану мирити. „Немапт право, Кононе," рече Олор. „С преваром и силом може најружнији сатир нољубити најдивнију нимфу. Шта дакле доказујеш ти, све кад би ти и пошло за руком, да савладаш крту Нејеру? А странац те само опоменуо, као глас твоје савести, која не би допустила толики прекршај против правила у животу." И остали се с тиме сложише тим пре, што Аконтије, кад се одбранио, није ни даље тражио боја а ни изгледао да се тријумфујући руга, него се пред богато одевеним младићима у умиљатој забуни стао извињавати. Сад се и Конону учинило да ће бити најбоље, да ствар бар спољашње узме олако. Доста му је било, да крадом бесно и презорно погледа на странца, па онда се упусти у шалу са друговима. Док се тако друиггво враћало у летниковац, дотле је Аконтије уз Нејеру јездио ка граду. Било је са свим природно, да је Нејера младићу, који ју је одбранио од обести богатога Милићанина, промуцала неколико речи у захвалу, па како су обоје ишли једним путем, то није било узрока, да се растану, кад је захвала била казана. Аконтију се допало живахно биће младог девојчета, ма да га је жива ватра очију њених час по узнемиривала. Црте су Нејерине биле чудновата смеса умерене љупкости и пола угушене жесточине у осећању. Црте, које као да су доказивале кадрост необичне страсти, нису се истицале сувише јако и наметљиво: но Аконтије је на први поглед опазио, што би стотина других открили били тек после које године, па кад је то увидио, мало му је било неправо, ма да је иначе спрам девојчета осећао симпатију. Осећај њене захвале као да је далеко хтео да наткрили значење речи њених. Колареву је сину било тако, као да га тај осећај захвале обвија тајанственим мрежама те му тако одузима слободу душевног му кретања. „Ти си родом из Милита?" запита је мало после- *