Stražilovo

Б р . 37.

1'АЖИЛОБО

583

„Са острва сам Дромиска," одврати она. „Ено оданде!" Покаже преко затона. „Јесу ли ти родитељи још живи?" Она лагано задрма главом. „Нису, странче! Сирота је Нејера са свим сама у широком свету. Али како је теби име, да те од сад могу звати по имену...?" Мало устежући се одговори јој Аконтије. Опет га је обузело оно чувство, као да га неко у мрежу плете. Но онда сам себи рече, да се подао будаласту уображењу; можда је то милост богова, који му тај пријатни и умиљати створ у сусрет доведоше; та сад не улази у Милит са свим као странац, него га прати биће, које заједно с њиме осећа. Те тако ти се он рашћерета, саопшти јој своје планове и наде па је на послетку запита за Меланипа, свештеника Афродитина, коме га је Фарак, мајстор Атињанин, препоручио. Нејера га извести, колико је и сама знала. Меланипа је свет знао као добра и љубазна човека; да ли је кадар озбиљно од хасне бити младићу, то није знала. Друм се сад спуштао. Код идућег савијутка опажала се кроз винограде југоисточна капија. Још неколико стадија, па си на мети," рече Нејера. „Стан је Меланипов десно на трговишту, преко пута двору архонтову. Свако, когагод запиташ, знаће те упутити. Ја те не могу пратити: била би то лоша препорука! Нас уметнице сматрају за разуздан свет ..." Аконтије јој зачуђено погледа у лице. „На немају баш ни неправо," дода она ђаволасто, „ма да глас целог рувета често сувише терети поједину." Он озбиљно стане главом дрмати. „Што сам до данас видио, то ме гони, да друкчије судим о уметницама Милићанкама," рече умиљато. „Ако ти је само по вољи, слободно ме прати!" „Не, не! Не можеш ти залутати. Управо овде води пут до храма Дивова а оданде ћеш савити на лево. Ако си иначе рад бити ми пријатељ, примам то и бићу ти благодарна. Свако ме пре подне можеш наћи на улици крај пристаништа, где продајем цвеће и венце. Чудиш се, Аконтије? Живот је скуп у Милиту а," настави смешећи се, „Нејера је рада некад мужу свом да донесе леп мираз." „У улици крај пристаништа?" понови Аконтије. „Тамо ти седиш?" „0, не!" одговори девојче. „То би сувише било господски за овакав свет, као што сам ја, ма да су моји родитељи били Некад имућни те ми никакав пророк не би био ирорекао, да ће ми вештине, којима се бављах весеља ради, још бити хлеб насушни.

Ја седим далеко у западној четврти. Боље да ти прећутим улицу и кућу, да не би, пролазећи кроз град, икада дошао у искушење, да распиташ за мене." Нрођоше кроз капију. На првом раскршћу застане Нејера. „Овде се-' наши путеви разилазе," рече замишљено. „Нека богови благослове час, кад си у Милит ушао. За један се тренутак није макла. Аконтије јој пружи руку. Она умилно наклони главу, још му једаред захвали за обрану и заштиту па је онда нестане међу шарену вреву и тишму људи у великом граду. Меданип, свеиггеник Афродитин, шетао се под стубовницима у дворишту, кад му роб јави, да је дошао странац неки. Како је био научен, у то доба бити сам те у типшни премишљати, мало се Меланипу у први мах чело натуштило. Но одмах је бора с чела нестало, кад је погледао у отворено лице младићево, који је скромио а уједно и сигурно ступио преда њ те му у руке дао писмо мајстора Атињанина. Читајући писмо неколико је пута дигао паметно своје бистро око те је са све то више допадања стао гледати вити лик, чије држање и израз канда нотпуно одговараше оном, што му је иријатељ из Атине речито разлагао. „Дакле уметник," рече, кад је дочитао писмо, „па ученик Фараков! Пре десет дванаест ли година, кад сам се неколико месеци бавио у Атици, био сам срећан те познао честитога мајстора и загледао му у дивну радионицу. Да је човек био његов ученик, то је већ доста препоруке. Но ја овде читам, да ниједан твојих другова није био теби раван, ни по мару, ни по уметничку дару. Добро ми дошао, Аконтије! 11рави дар је за мене од вајкада био предмет светих симпатија те ћу радо слабим својим силама потномагати те и унапређивати, ма да је дар сам најбољи унапређивач свој. Пре свега пак — ти ћеш бити уморан и гладан. И боговима треба јела." Док је Аконтије муцао неколико речи у захвалу, дотле је Меланип дозвао роба, који је младића довео био у аулу. Клитифонт, снажан, доброћудан делија, изађе из суседне екседре на врата, која су била ћилимом застрта. У екседри је баш запалио уљенице, јер се почело већ смркавати. „Пријашко," рече Меланип Клитифонту, „де овоме младићу, госту нашем, удеси купатило па се онда побрини за вечеру." Роб оде. За пет се минута врати са молбом, да странац пође за њим. Аконтије је дотле са добрим својим домаћином седио на каменитој клупи под колонадама те му у