Stražilovo

618

СТРАЖИЛОВО

Б р . 39.

То рекавши шчепа вајара за прса. „Пусти ме!" једва изусги Аконтије. „Закуии се!" опет ће ковач. Младом уметнику подиђе крв у главу. Мозак му се чисто завртио; очи су му гореле као зкииа зкеравица. Док си оком тренуо, већ је оберучке обухватио дежмекасти лик свог противника, дигао га са земље па га онда неодољивом спагом бречио о сечено камење иа насипу. „Тако!" рече, оданувши од грднога напора. „Иа сад још једаред нокушај, да дирпеш ову одећу! Милосрђе је само и презрење јаднога ти беснила, што не ћу да те предам суду." Страховито грдећи дигао се Веј. Храмао је. Осим тога му је неочекивана снага и одважност противиикова прилично расхладила убојичлук. „Чекај се само!" повикао је за Аконтијем, који је мирно пошао даље. „Да нисам исклизнуо, ти би сад стењао под овим песницама, као курјак, кад нагрпе на њ руља паса. Чекај се, Аконтије, па се добро пази! Идући пут ћу се ја боље побринути." Аконтије му ништа не одговори. Са свим озловољен пође у кућу Коронидину. Кад је са малом лампом од глине нрешао преко дворишта, опазио је, да над вратима његове радионице виси грдан венац, лепо уплетене гранчице ловорове са акантом и миртом. „Нејера!" рече сам себи. „Да можда нема право бесомучни Веј? Па! Љубомора сне види у светилу својих фантасама. Мени је Пејера другарица, добра сусетка, али она и не мисли на љубав. Ја сумњам, да би та лепирица у опште кадра била ..." За тим легпе па је спавао све до зоре. На два сахата пред но дне уђе стара Коронида у његову радионицу. Ново је нешто дознала о успеху „пастирке". Један од најбогатијих Милитских младића, по имену Олор, кажу да је рекао робу, ком се ваљало погађати са купцима, да слободно иште и тро- и четвороструку цеиу; он, Олор, обвезује се, ако прилика до вечера не нађе кунца, да ће он дупло платити првобитну цену. Готово подруг сахата му је тако говорила а младић ју је смешећи се слушао, он, који је иначе тврдовао са сваком четврти сахата. Нре но што се реши судбина „пастирке на новратку кући", и онако се није могао ни прибрати а камо ли даље радити. Око по дне, баш кад се уметник кренуо, да оде до свештеника Афродитина, да му овај подробније и струковњачкије саопшти што о пресуђивању изложенога дела, а оно уђе у двориште Нејера, дрхћући од узбуђења. „Аконтије," рече усиљено мирно, „срећа је твоја заснована. Погоди, ко је купио „пастирку"!

„Та ја не познајем никога у Милиту, ко баш тако гине за уметношћу," одврати Аконтије а чисто не може да даие. „Е, па рећи ћу ти! Први грађанин овога града, глава државе наше, Харидим, светли архонт, дошао је са својом ћерком Кидипом у дворницу иа је изрекао важну реч: Ова је „пастирка" дело мајсторско! За тим се обрнуо робу Меланипову иа га је запитао, шта иште образник за своје дело. Кад је роб рекао цену, слегне Харидим раменима па рече: ,Ту своту Харидим не може платити; увредио би град, којим управља, Ја дајем десет пута толцко.' Па сад се стадоше на ново чудити и дивити, а мени је срце у грудих играло. Најзад, кад се светли архонт кренуо, рече робу: ,Кажи Аконтију, како ме је занело његово дело, иа да га молим, да још данас дође до мене, да прими новце и уверење о мом поштовању! Кад сам то чула, нисам могла дуже издржати. Што сам могла брже, отрчала сам, да ти јавим тај глас; једино сам се бојала, да си већ отишао од куће. Драги мој Аконтије, каква ли је то неизмерна срећа! Номисли само: Харидим, који је у свим питањима уметности овде иајмеродавнији! Најбогатији међу свима Милићанима! Је ли ти пријатељство Меланипово већ толико било од хасне, да су ти нрвенче очекивалп те име твоје у малом кругу стручњака позпато било, пре но што си прилику изложио, то ће те наклоност архонтова са свим уздићи те ће дела твоја скоро сав свет тражити, да ћеш бити славан међу својим савременицима!" „Добра девојко," рече Аконтије, „што моја дела немају сама у себи, то им не ће моћи дати никоји заштитник на свету. Међу тим, хвала ти те се тако заузимаш па си донела лепи тај глас. Ти рече, да је и ћерка архонтова била тамо. Је ли се моје дело допало и Кидипи?" Нејера га зачуђено погледа. „Зар је ти познајеш?" запита тихо. „Меланин ми је чешће причао о њој; иа онда: да човек ништа не зна о ћерци Харидимовој, морао би још скривеније живити, него ја. Сав је Милит хвали, како је лепа и умилна." „Претерују," одврати Нејера. „Истина је, лена је; али ја не знам, очи њене гледе тако поносито и тако хладно . . . Теби се, Аконтије, зацело не би допала." „Баш сам радознао ..." Чудновата црта надражености дрхтала је око усана младог девојчета. Очи су севале; цео израз лица — донде у обраћају с Аконтијем вечит осмех и оданост — као да се изменио. „Но," рече горко, „кад одеш данас до Харидима по новце, мозкда ћеш бити срећан те ухватити који