Stražilovo

Б р . 39.

СТРАЖИЛОВО

619

зрачак тога сунца. Мојги се Афродити, да доведе лепу Кидииу из женских соба у радионицу архоитову." „То би бшго дивпо," рече Аконтије, „јер одиста, долазим сам себи смешан, да још нисам видио најслављенију лепотицу у Милиту. И то ми је уметник! Али шта је теби, Нејера! Тако ми свију богова, мени се чини, ти се срдиш, што говорим о лепоти Кидигшној а овамо ми је пред очима дивни модел моје „пастирке" ? Еј, ала сте сујетне, видевојке! Преко мере!" Гледао је, да ствар обрне на шалу, јер скоро онаки погледи Нејерини већма су га поплашили него јуче бруталност заљубљенога Веја. „Ја сујетна?" смејала се Нејера а није могла добро да савлада злу вољу своју? „А на што. Можда на ово лице, које је Аконтију било сувише лоше, а да гададесвојој „пастирци" ?" Мислиш ли ти, ја не знам исто тако, као и ти сам, да нисам ни најмање налик на дело твоје, којем се сви диве? Не, Аконтије, то ти мене рђаво схваћаш! Да си имао бољу, пикад ти не би ни на ум било пало . . . Самосеједим, што ви мушкарци одмах дођете ван себе, кад ваља видити лутку, која у главном није ништа боље, него и ми остале. Да ли је нос или су обрве мало савијеније овако или опако, то вам тек не може испунити душу; али вама је, као да од тога зависи спас целога света. Сад дође роб Меланипов. Он у мало одмеренијем облику понови све, што је Нејера већ јавила. „Иди само одмах!" рече Нејера, кад јеробопет отишао. „Бидим но теби, како ти срце гори од нестрпљења, па бих се смела заклети, да је бенасто воштано лице Кидипино више криво, што си се ти тако узбунио, него успех и звучни злаћаци." „Чујега, Нејера," рече Аконтије пола у шали па инак прожет истином своје примедбе, „удај се за ковача Веја! По мени заслужује он трајну казну, јер ме је увредио; а како си се ти сад намргодила, чини ми се, био би по правди каштигоиан, кад би ти у његову дому била домаћица." „Срам те било, Аконтије!" викне Нејера, бризнувши у плач. „Зар ти не знаш за шалу ? Ходи, дај ми руку, Нејера! Немој се срдити! Ево ти обећајем, да ћу гледати само на сјајне злаћаке а нимало на лице Кидипино, ако се какогод сретнем с њоме." Нејера није више чула. Није могла да свлада своју злу вољу па је отишла; корсака, који јој је у сусрет доскакутао, љутито је ударила, па и на самог седог ЈГаогору мало се осекла; он се зачудио, јер је лепа његова укућанка до сад била сушта радост и весеље.

„Чудновата зла коб," помисли Акоптије. „Јуче Веј — а данас опа! Мора да сам промашио прави тон; то је отуда, кад је човек сметен. Е, сад та ствар не мозке тако даље трајати. Чисто сам пред собом руменим, кад морам себи рећи, да Веј можда има право, гато подозрева. Да, да, тако је! Каколи сам само могао бити тако заслепљен? А ја је ие љубим! Не, не! Друкчије то мора бити, кад човек осећа праву љубав." Одене се у најбоље своје хаљине па пође до двора архонтова. Вратар, коме је Харидим већ био рекао, да ће доћи уметник, упути га учтиво једном од робова, који су, дивно одевеии, унаоколо стојали у дворигату андронитиде. Аконтија је чисто заслепио господски раскош величанственога дворишта. Кућа, ма како да је велелеина изгледала са трговишта, ипак није била с поља таква, да је човек могао и слутити грдиу нротегу, савршену сумеру, особену лепоту унутрагањих јој просторија. На високим ијонским сгубовима чудновате красоте пред вратима одаја, у којима се зкивило, била је зрачна дворница, украгаена свим благом нластике и сликарства. Десно носред колонада била је радионица архонтова, такођер ремек узвишене архитектонике. прекрасно орнаментована и раскошно намештена. Дечак је један већ пријавио био младога уметника. Прекорачивгаи праг те одаје примети Аконтије лево близу застртих врата у страни аристократски-строги лик онога човека, кога је првог оног дана видио како излази из пропилејона на трговиште. Харидим је лако био пребацио једну погу нреко друге па се завалио у скрлетни кожни јастук столице од туча. Главу је наслонио на десну руку па је мирно испитујући гледао вајара, пре но што му је госнодственим мигом рекао добродошлицу. Крај њега, наслоњен на довратак, стајао је обесни весељак, кога је Аконтије познао на друму, а то је био Конон, најбогатији међу млађим Милићанима; за њега је свет говорио, да ће сигурно бити зет архонтов. Одиста је Конон при свој својој бурној прошлости, коју су му строги умерењаци замерали, у Харидима необично био омиљен. Харидим је волео то, гато је Конон ноносит па владорад, а осим тога је за ствари државне боље знао, но гато би се од њега очекивало, како се од толико и толико година сав био одао на халабучне симпосије и друга весеља. За последње се време Конон све већма зближавао архонту. Није имао никаква звања а био је млађи, те је тако мало но мало помагао архонту и заступао га, где је могло бити; знао је, да је та услужност најпоузданији пут до срца државника, који је додугае био частољубив, али лагано већ и мало отежао.