Stražilovo

Б р . 40.

СТРАЖИЛОВО

бом (на жалост!) замјене. Г1а и у Србији (особито од кад постаде краљевином) и Босни и Херцеговини (од окупације), у тим зкивим врелима нашег народног пјесништва јури већ западњачки дух на својем бијесном жељезном хату. Не вјерујем, да ће икоји просвијећен, свјестан Србин пожељети, да су остала она стара времена, кад су српски јунаци по земљи ходили тражећи боја и мегдана, када су се српски хајдуци по гори крили а гуслари им славу пјевали, али што јест, јест, не треба крити у кучине! Ова промена из старог патријархаонога доба у нов нодерни вијек сувише је нагла. Да је среће, требало би да тај ггреврат иде посгепено, нриродним током. Тако би из онога старог патријархаоног живота мало по мало никао и развио се нов, модераи српски свијет, коме би истина био покретач западњачки дух, али који би у својој језгри био сасма српски, био би развијенији, оплемењен српски дух. Ово би био идејал умнога развитка српског народа, али гдје смо ми од тога идејала ?! Ми смо данас не само политично ноцјепани него и просвјетно. Ми не можемо да развијамо своје народпе особине. У нашем образовању нема јединства. Српски подмладак се не одгаја у једном духу. Свака покрајина има своје са свијем одијељене ирилике и утица:је, који ју центифугално образују. Ти туђински утицаји стоје међу нама као клинови и ако то стање устраје вијековима, тако ће нас отуђити и одродити, да ни брат брата познати не ће. Љући нам је непријатељ данас западњачка просвјета, ако се не узумијемо њоме чаметно користити, ако је не узумијемо вјешто пресадити у наш народ, него они Турчин, што нас је пет вијекова гњечио. Теже је данашње хајдуковање за слободу српскога духа, него Бајово и Лимово. Не знају се или је дајбуди веома тешко похватати путове и трагове тога новог непријатеља, који се као лупеж ушуња те нас подгриза. А највеће је зло, што се ми на те прилике и не осврћемо, него се својевољно бацамо новој струји у наручје: па шта нам буде — тако нас је то ново пиће опјанило. Па гдје је управо српски дух? Јели тај дух нешто невидљиво, ваздушасто, је ли то само нека фраза или тај дух има кости и меса? И ако има, гдје је тај дух најбоље приказан и оличен? у чем се огледа? Српски дух се огледа у свачем оном, што је сраски ум измислио и што је сраска душа осјетила и на свијет изнела ма којим начином. Све оно, што није позајмљено ни са стране донесено, него је као самораст никло у српском народу и особина. је и својина једино српског народа, све то укупно зове се сриски дух. Тај српски дух се појављује у стварном свијету у разним видовима и облицима, али је

он у суштини својој свагда један исти. У дјелима, у обичајима, ношњи, рукотворима, а понајбоље у језику и умотворинама народним појављује се српски дух на видјело. Све од овијех особина се временом мијењају и обичаји и ношња и укус, али догод народ остаје један исти, дотле је и језик његов у суштини свагда један исти, само што мијења свој спољашњи облик. Језик је прва умна творевина у сваког народа. Тек први коријени у језику дали су ослонца представама те су их уздигли до појма и тек опда је почело појампо мишљење. Дакле без језика нема мишљења. У коријенима свакога језика сачуване су прве представе и оно прво схватање појава и поглед на свијет, кад се човјек уздигао од жипотињске тупости до мисаонога бића. Васколико умпо развиће огледа се у језику, јер је језик носилац свега умнога живота. По томе и у српском језику је највећма оличен српски дух. Немамо писане повјеснице, кроз какве мијене је прошао српски дух, докле је доспио до данашњег ступња: једино језик нам даје донекле обавјештаја. Језик је најдраже благо свакога народа, зато га и треба бранити, чувати, пеговати и — учити. Свака необичиа прилика и догађај у животу људском и у приватном и у јавном животу и у политици и у друштву и породици и на дому и у слободној природи утиче на живчани систем човјеков и рађа у човјеку најразличннје осјећаје: жалост и радост, одушевљење и клонуће, храброст и бојазан, љубав и мржњу итд. Нај јаче од тијех осјећаја ужлијеби моћ памћења у мозак. Када фантазија те слике оживи, прекали их и човјек их говором искаже у прикладном облику, онда постаје ајесништво. Сваки народ, који боље, који горе, исказује своје осјећаје 'својим специфичним начином и својим језиком. И српски народ је ирирода обдарила необичном .јачином осјећања и необично сионим језиком, којим тај свој осјећај исказује. У својим умотворинама исказује српски народ вањске утицаје и осјећаје, како их је он осјетио, описује живот, којим он живи, слика догађаје, које је он проживио а све начином специфичним и својим језиком. Српске народне умотворине су највјерније огледало српскога духа, најкарактеристичнији излив српске душе. Нешто српскије однароднијех умотворина нема на бијеломе свијету. Што се више свједоџаба, знакова и обиљежја српскога духа прибере, тијем ће српски дух постати све одређенији, пластичнији и јаснији. За то се скуиљају народне умотворине, иародни обичаји, зато се подижу етнографски музеји и изложбе. Кад нам је већ природа дала таква дивна и красна обиљежја пашега народног духа, требало би, да и ми што