Stražilovo

638

СТРАЖИЛОВО

Б р . 40.

кође постао тто аналогији и то по аналогији глагола пете врсте, као: иисаж, иисаше. Дакле у српском језику Јкиве три облика од имперфекта четврте врсте: ношаж, ношаше, носијах, носијаше и носах, носаше. Први је постао на заједничкој основи са старим словенским обликом, друга два постала су по аналогији. Сви су дакле добри, јер зкиве у језику. Али се ипак пита, који има првенство на књижеван језик? Који дакле има првепство? Наравно онај, који одговара старом словенском облику, а то је ношах, ношаше. 2.) Г. Свет. Бајић пише у 38. бр. „Стражилова", како сам ја доказао нотнуно, да иримедба има у ген. плур. иримедаба, а не ириметаба, како је он мислио. Дакле била му је реч иримедба добра. Али после краткога времена досети се, да ће бити боље српски оиаска од аримедбе, те из свега гласа вели: „на поље с њоме из српскога књижевнога језика!" Ја немам иротив овога ништа, само му морам казати, кад хоће да се пача у оваке ствари да се мора мало боље обути, јер је пре краткога времена говорио „као народни учитељ, који своје млађе српском језику обучавати и погрешке у језику исправљати има", да тумачити не ваља, него толковати, да је „коренита српска реч" и да је „постала из слозкених толико -колико." Овако је некада „етимологизирао" некадашњи професор у карловачкој гимназији Грка Доброплодни. Г. Бајићу, који се тако брине „за своје млађе" и који мисли, да је заронио у дубљину филолошку као патка у воду, а овамо јој вири реп над површином воде, сад се тек обавестио, да иримедба има иримедаба у ген. плур, а не ириметаба. Кад је г. Бајић таки иуриста у језику, ја

му се онда морам чудити, како може трпети Букову реч свештенички, коју је споменуо у 38. бр. „Стражилова". Зиа ли госп. Бајић, шта значи реч „ именица и , коју употребљава у истом броју „Стражилова?" Ја се чудим таквом пуристи, како је може употребљавати. Именица треба да значи супстантив, али ие значи А шта значи ? Ја не знам, шта значи, и молим г. Бајића да ми је растумачи етимологијски онако као толковати. Али му морам још то казати, да је ту реч ипак Даничић употребљавао, ма да не одговара ономе, чему би требало да одговара и ма да јој се не би могло право значење етимологијски ни казати. Шта сте ви сукнули на иримедбу, кад иримедба. одговара потпуно свима захтевима српске речи, која је „тамна и неразумљива реч" само вама, а толковати од толико-колико то вам је разумљиво. А имени-ца вам је разумљива, кад је употребљавате?! Ја бих вас молио, да је протумачите или, као што би ви казали, иротолкујете и да што скорије пошљете уредништву „Стражилова", које молим да негледуша прими. Да је оиазити српска народна реч а ириметити руска и тго облику свом ништа јој не смета да је и српска, то је стара ствар и свакако оиазити као народна реч ваља да се пре употребљава од ириметити. Али ириметити није такога наказнога облика, да се апсолутно не сме унотребљавати у књижевном језику, као што је г. Бајића толковати и ириметаба. А ко у данашње дане доказује, да је толковати српска реч, а тумачити није, да генитив плур. од иримедба гласи ириметаба, а не иримедаба, тај заиста треба да се разабира ради „својих млађих" шта „долази од горе, са меродавне стране".

жж Ши 1 1И& I® Иж ж ш

ОЦЕНЕ И Три збирке народних пјесама. Ове године добисмо три повећа зборника народних пјесама. Поред тога и у повременим часописима, особито у „Босанској вили", изађе по која пјесма. Не узимајући у обзир, ко је те пјесме прибиљежио и како их је у свијет турио, морамо се из свега срца радовати, што се толика пажња поклања народним умотворинама. Нема још ни пуних осам десетина година, како се неумрли Вук вјештачком руком латио тога посла и ма да је он све до данас остао најкласичнији узор у том послу, ипак можемо се подичити и количином сабраног блага а и каввоћом. ПРИКАЗИ. Данас се већ свугдје код нас увиђа, да се треба журити с тијем послом. Мијења се и то веома нагло се мијења атмосфера, у којој је то дивно цвијеће никло и уцватило. Кад једном нестане погодаба за живот тијем њежним створовима српске виле, нестаће и њих. У земљама српским с ове стране Дунава и Саве, које су биле просвјети на ударцу, давно су већ умукле гусле и тек по која стара жена чува свете мошти у својим грудима, да их о крсном имену „уз астал" ускрсне и да их у угашеној машти данашњег потомства оживи. Али и те наше старе пјевачице мало по мало изумиру и односе у хладни гроб своју вјештину, а не остављају за со-