Stražilovo

629

кад је Селим приповедао причу о султану Харуну и врачари Љаљи. Али онда је мала још и уплакана Хањида наслонила злаћану главицу на моје груди и заспала; а данас та иста Хан>а, користећи се мраком, који се расггростираше по дворани, стишће кришом руку Селимову. Онда нас све троје спајаше слатко чуство пријатељства, данас љубав и мржња скоро ће да отворе бој. По изгледу све беше мирно: љубавници се смешкаху једно на друго, ја бејах веселији, него обично, а нико не сумњаше, какова то беше веселост. У то ће госпођа д' Ив замолити Селима, да што засвира. Устаде, седе за гласовир и поче свирати једну мазурку Шопенову, а ја остадох неко време на само с Хањом на наслоњачи. Приметих, да пиљи у Селима, као маче у жижак, и да на крилих музике узлеће у светове сањарија, па одлучих, да је свучем па земљу. — Је ли, Хања, — рекох, — како много дарова има тај Селим ! — Свира и пева. — 0, јест! — рече. — Иа још како је дивно то лице! Погледај га сада. Хања пође за мојим очима. Селим сеђаше у мраку, само му глава беше осветљена последњим зрацима вечерње румени, а у том блеску, с уздигнутим очима, изгледаше као занет, јер збиља и беше у тај мах занет. — Је ли, како је леп, Хања? — поновим ја. —■ Да ли га ви јако волите? — Која му вајда од тога, али женске га љубе. Ах, како га је љубила она пансијонка Јужа! На глатком челу Хањином искрснуше црте узнемирености. —• А он? — запита. —• Еј! Он данас љуби једну, сутра другу! Он никада не може дуго једну љубити. Така је то већ нарав. Ако ти када каже, да те љуби, не веруј му (ту стадох говорити с нагласком): њему ће стати до твојих иољубаца, не до твогасрца; разумеш ли? — Господине Хенриче! — Збиља! Шта ја то говорим! Та то се бар тебе не тиче. А на иослетку, где би ти, тако скромна, дала пољубац коме туђему! Хања, онрости ми, јер бих рекао, да сам те увредио и том претпоставком. Ти то ие би никада допустила. Је ли, Хања, никада ? Хања ђипи и хтеде да оде, ал ја је зграбих за руку и силом је задржим. Усиљавах се, да будем миран, а беснило ме гњавило, као клештама, за грло. Осећах, да се заборављам. — Одговори! — рекох, савлађујући гнев — иначе те не пуштам! — Господине Хенриче, шта ви хоћете ? Шта ви говорите ?

— Ја велим ... ја велим ... — прошапутах кроз стиснуте зубе — ја велим, да немаш ни стида ни срама! Ха! Хања клону, без снаге, натраг у наслоњачу; погледах је: бледа беше, као крпа. Али у мене не беше ни трунка смиловања према тој сиротици. Зграбих је за руку и стишћући ситне јој прстиће наставим: — Слушај! Бејах пред твојим ногама, љубљах те више него цео свет . . . — Господине Хенриче! — Да ћутим: видео сам и чуо све! Немаш стида ! Ни ти, ни он ! — Боже мој! Боже мој! — Немаш стида! Ја не бих смео пољубити крајичак твоје одеће, а он те љубио у уста. Сама си се наметала, да те пољуби! Хања, ја те презирем! Ја те мрзим! Глас ми изумр1>о у грудИма. Стадох само одисати брзо и грабити ваздух, којега ми у грудима понестаде. — Погодила си — рекох мало за тим — да ћу вас ја раставити. Ма ме главе стало, раставићу вас: макар морао убити тебе, њега и себе. Није оно истина, што ти мало час рекох. Он те љуби, он те не би изневерио, али ја ћу вас раставити. — 0 чему тако живо расправљате? — запита наједаред госпођа д' Ив, која сеђаше на другом крају дворане. Дође ми, да ђипим и да кажем све на глас, али се опаметих и одговорих бајаги мирним, и ако нешто испрекиданим гласом: — Препиремо се, која је алтана у нашој башти лепша: од ружа или од хмеља? Селим наједаред нрестаде свирати и погледа на нас пажљиво, а за тим са свим мирно одговори: — Ја бих све друге дао за ону од хмеља. — Немаш рђава укуса — одговорим ја. — Хања друкчије мисли. Је ли тако, госпођице Хања? запитам. : — Јесте — рече тихо. На ново осетих, да не могу дуже поднети тај разговор. Неки црвени котурови стадоше ми титрати пред очима. Скочих и, протрчавши кроз неколико соба до трапезарије, зграбих стакло с водом са стола и пљуснух је себи на главу. За тим, не знајући ни сам шта радим, треснем стаклом о земљу, да се распрштало на хиљаду комада, и стрчим доле на двориште. Коњ мој и Селимов стајаху већ оседлани пред ходником. На часак јурнем још у своју собу, да се колико толико убришем од воде и кад то урадих, вратим се у дворану.