Stražilovo

630

У дворани затекох попа Људевита и Селима у пајвећем пренеражењу. — Шта је било? — запитам. — Хања занемогла, пала у несвест. — Шта? Како? —• дрекнем, зграбивши попа за руку. — Одмах, како ти изиде, груну она у гласан плач, а за тим онесвесну. Госпођа д' Ив одведе је у своју собу. Не рекавши ни речи, полетим у собу госпође д' Ив. Хања је збиља грунула у гласан плач и пала у несвест, ал пароксизам беше већ прошао. Кад је спазих, заборавих на све и бацивши се на колена пред њеном постељом, као луд, не пазећи, што је ту госпођа д' Ив, крикнух: ■— Хања, злато моје! Срце моје, шта ти је? — Ништа! Сад ми није ништа! — одговори слабим гласом и покуша, да се насмеши. — Сад ми није ништа. Заиста ништа. Преседих код ње неки четврт сата, За тим је пољубим у руку и вратим се у дворану. Није истина, нисам је мрзио! Љубио сам је већма, него икада! Али за то, кад спазих Селима у дворани, дође ми воља, да га удавим. 0, њега, њега сам сада мрзио из дна душе. И он и попа притрчаше одмах к мени. — Но! Како је онде? — Сад је добро. И окренувши се Селиму, рекох му на ухо: — Иди кући. Сутра ћемо се састати код хумића на крају шуме. Хоћу с тобом да говорим. Не ћу, да амо долазиш. Ми морамо једно с другим раскрстити. Селиму удари крв у лице. — Шта ће то рећи? — Сутра ћу ти растумачити. Данас не ћу. Разумеш ли: не ћу. Сутра у шест сати. Кад то рекох, вратим се соби госпође д' Ив. Селим потрча за мном неколико корачаја, али застаде

на вратима. После неколико минута видех га кроз прозор, где одлази. Сеђах читав сат у соби, која беше до Хањине. Ући не могох, јер је, ослабивши од плача, заспала. Госпођа д' Ив, скупа с поп-Људевитом, оде на неки договор к оцу. Сеђах сам, све док не беше време чају. За чајем приметих, да је и очево и поп-Људевитово и госпођино лице некако у иолак тајанствено, у полак сурово. Признајем, да ме обузео неки немир. Нису ли се чему досетили? Беше то вероватно; јер, било како му драго, међу нама младима догађаху се данас доста неприродне ствари. — Добио сам данас нисмо од матере — рече ми отац.

— Како је са здрављем материним? •— Са свим добро. Али је узнемирена због тога' што се збива код куће. Хтела би да се скоро врати, али ја не допуштам: мора се бавити онде још два месеца. —■ Због чега је мати узнемирена? — Ваљда знаш, да у селу владају богиње? Бејах толико несмотрен, да сам јој о том писао. Што јест, јест, ништа нисам знао, да у селу владају богиње. Можда сам, на послетку, и слушао о том, ал се јамачно тај глас одбио од мојих ушију, као од зида. — Хоћеш ли ти, тата, ићи у походе мајци ? запитам. — Видећу. Говорићемо о том. — Ама ето је скоро година, како се драга госпођа бави за границом — рече поп Људевит. — Мора ради здравља. Ову ће зиму већ моћи провести код куће. Пише, да се осећа много здравија, само чезне за нама и нема мира — одговори отац. А за тим се окрену мени, па додаде: — После чаја дођи у моју собу. Хоћу с тобом да говорим. — Добро, оче. Устадох и скупа са свима пођох Хањи. Беше јој са свим добро; хтеде и устати, али отац то не допусти. Око десет сати затутњи нека бричка пред ходником. Дође лекар Станислав, који се од по нодне бавио по сеоским колебама. Прегледавши добро Хању, рече, да није ни најмање болесна, ал јој треба расејаности и отпочинка. Забранио јој учити, а препоручио, да се забавља и да буде весела. Отац га упита за савет, је ли боље, да пошље куда мале сестрице, док не престане епидемија, или да их задржи код куће? Доктор га умири, велећи, да нема опасности; сам, нарочито, написа писмо матери, да се ие брине. А после оде, да отпочине, јер се не могаше скоро држати на ногама од умора. Отпратих га са свећом у руци до собе, где ће са мном ноћити, па и самом ми дође воља, да већ легнем, јер сам био неисказано изнурен од утисака тога дана, кад ал уђе Франко и рече: •— Млади госиодине! Стари вас господии зове к себи. Одох одмах. Отац сеђаше у својој соби о«.1 ПИСс1ћим столом, на којему беше материно писмо. У соби беху још и поп Људевит и госпођа д' Ив. Срце ми' немирно куцаше, као кривцу, који мора стајати пред судом, јер бејах скоро сигуран, да хоће да ме питају о Хањи. Отац поче -са мном говорити о необично озбиљним стварима. Одредио је, да пошље сестрице с госпођом д' Ив у Копчан, стрицу, да се