Stražilovo

632

СТРАЖИЛОВО

ских а овамо се пред њом прави, као да гине само за њом. Сад је тек Аконтије осетио, како му је лепа Кидипа украла срце из недара. Помисао, да ће она некад бити туђа љуба, прошла му је кроза срде као отрован мач. Био је на чисто са собом, да то не ће моћи прелшвити. Тако прођоше и опет неколико недеља. Дође пролеће те се међу озбиљније зеленило прекозимне вегетације номеша ведро зелепило младог лишћа и зеља и траве у клијању, што је по долинама и брежуљцима простирала свој ћилим, откан од цвећа. Харида, коју је Аконтије длетисао, мало је по мало одмакла а уметник је био све мирнији и сталиији, што је дело напредовало. Док је радио, сневао је најчудноватије и најдрзновитије снове; са страшћу му расла је и развијала се и смела чежња за срећом. Афродита, бесамртна богиња, толико му је пута дошла у сан ; корела га је са несмеличлука и слабости те му улила храбрости у душу. Нарочито последња јој појава била је жива, да си је се могао дотаћи. „Аконтије," рекла му је богиња, „што си клонуо те сагнуо главу у закорелу одрицању? Пред мојим нрестолом не важи богатство ни спољашњи сјај, не важи господско порекло ни сила ни моћ владалачка, него лепота и жар млађани •— и жртвени пламен срца, које верно љуби. Та сагни се над огледало иотока, као негда Наркис, или узми сјајну ковину па се погледај! Јесам ли те зар ружнијим створила него сувоњавога Конона ? Нисам ли ти зар дала отворено, племенито, мушки лепо лице и нламене очи, које би ваљало да умеју палити ? Треба смети, треба хтети, Аконтије! Вуди одважан и разборит! Задоби срце њено па си све задобио!" Такве је снове млади уметник и будан даље сневао те су му ти снови давали зановљена полета, а већ је хтео са свим да клоне. . . . Било је то око оних дана, кад су дан и ноћ једнаки, око по дне. Аконтије је после мале почивке опет узео у руке длето те стао длетисати подређену партију на подставку — модел га је данас омануо — кад наједаред Еоронида као без душе утрчи у његову радионицу па испрекиданим речима јави, да му у походе долази сам пресветли архонт. Одмах за тим дође Харидим преко дворишта с њиме и Кидипа, а робови, што су му били свита, остадоше код уласка. „Како Аконтије не даје никаква гласа о себи," поче Харидим, „то наручивачу не остаје друго, него да се сам главом увери, како стоје ствари. Тако ми свију богова, кад човек погледа твоју радионицу, не би рекао, да је из таквога ћумеза могло изаћи тако

слободно, снажно уметничко дело, као што је лепа ,пастирка'!" Стане тик уза зид па се дуго, испитујући загледа у готово довршену Хариду. „Ти баш напредујеш, млади мајсторе!" реченајзад; „и, тако ми Дива, то ће нешто да значи, јер је првенче твоје било ненадмашно у својој врсти. Та Харида — да прекрасне умилности, да чистих црта! Па како лепо радиш косу! Ту дабогме на слепим очима — ах, ту још није са свим довршено. Баш ваља, млади мој пријашко, башваља! БГтавелишти, Кидипа ?" „Ја сам сва срећна, што ће та прилика бити моја," одврати девојче, погледајући на непомичног Аконтија. Очи им се сусретоше па ма да је отмена девојана мислила, да сме сиротана странца тога уврстити у ред оних, које она може гледати без девојачког устручавања, јер нису допирали до сфере њенога живота, ипак је овде природа победила конвенцијоналност. Кидипа је поруменила па како је то осетила, то је опет поруменила — и то јаче — с тога, што се у први мах збунила. Одиста, није могла порећи, тај Аконтије би био достојан, да је стара порекла, потомак оних одабраних породица, које су одређивале судбину града. Ипак се једила на то, што ју је тако на мах снашло, тим више, што је опазила, да се испред Аконтија није скрила њена забуна, а она није желила, да младић и за час само помисли, е је кадар њу довести у забуну. Једила се сама на себе; но баш тај јед и јесте био повод, те се мисли њене за идућих часова бавиле једнако с Аконтијем и с успоменама на призор у његовој радионици. Кад је Харидим с Кидипом отишао од младог вајара, био је Аконтије тако узбуђен, да му посао никако није хтео да иде од руке. Онај један поглед Кидипин тако је заталасао мрачне, неразумљиве повођаје надања му, да се од тога часа тврдо решио, да ће све и сва учинити, не би ли дошао до жуђене сврхе. Прва му је помисао био сад Меланип, свештеник Афродитин. Одавна је већ честити тај човек посматрао младића и чудни му обрт у бићу па овда онда и по којом речи издао, да провиди разлог том обрту. Аконтије је добро разумео, да га Меланип таквим наговестима хоће да нагони на исповест. Да од младића управо изнуди поверење, које ои сам од своје воље није хтео да даде, за то је Меланип био и сувише нежна срца, но у очинској својој наклоности према Аконтију жалио се на његову неповерљивост, јер је с иравом мислио, да је он, Меланип, пре многих других позван, да речју и делом буде на руци љубавнику-болеснику. Та ои је био свештеник бесмртне