Stražilovo

Б Р . 41.

није ни крив. Селима је истукао и затворио, а Хању сам довезао. Чељади је заповедио, да ћути. Срећа је још, што није оца застао. Видело се, да је стари Устжицки све на длаку ногодио. — Како је Хањи? — Покисла је до голе душе. У грозници је. Отац је страшно изгрдио. Јадно дете! — Је ли ју видио лекар Стах? — Видео је и наложио, да одмах легне. Стара Венгровска седи код ње. Причекај ме ту. Идем оцу, рећи ћу му, да си дошао. Разаслао је већ за тобом коње на све стране. Нема ни Казимира, јер и он оде, да те тражи. Боже! Боже свемогући, шта се ту догодило! То рече, па оде оцу, а ја не могох дуже седети у његовој соби, него похитам Хањи. Нисам хтео, да је видим, о, не! Та то би јој присело. Хтео сам зар да се осведочим, је ли се збиља вратила, да је оиет пађем сигурну под нашим кровом, близу мене, заклоњену од буре и страганих догађаја данагањега дана. Чудни ме осећаји обузимаху, кад се приближих њеној соби. Не гнев, не мржњу, него тешку, дубоку зкалост осећах у срцу и велико, неисказано милосрђе према тој јадној и несрећној жртви Селимове лудости. Дође ми она као голубица, коју је уграбио јастреб. Ах, како је морала бити понижена, како се морала стидети у Хожељама пред старим Мирзом! Заверих се одмах, да јој не ћу ни најмање пребацивати, ни данас, ни икада, и да ћу поступати с њом тако, као да ништа није ни било.

Баш кад дођох спрам врата од њеие собе, врата се отворише и изиде стара Венгровска. Задржим је и запитам: — Спава ли госпођица? — Не спава, не спава, сиротица! — одговори старица. —■ 0, мој златни господичићу, да сте видели, шта је ту било! Кад стари господин рикнуо на госпођицу (ту стара Венгровска подизке кецељу, па стаде брисати сузе) мигаљах, да ће сиротица одмах умрети. А беше вам престрашена, мокра као моча, о Исусе! Исусе! — Но, а како јој је сада? — Видећете, да ће она то све одлежати. Срећа, што је лекар при руци. Рекох Венгровској, да се одмах врати Хањи и да не затвара врата за собом. Хтедох, да је видим, из далека. Извирујући из мрачне собе кроз одшкринута врата, видех је, где лежи на постељи у белом, ноћном оделу. У лице јој ударила јака румен, очи све пламте; видех још, да брзо предише. Беше јасно, да има грозиицу. Колебах се неко време, да ли да уђем или да ие уђем, али у тај мах ме поп Људевит потапка по рамепу. — Отац те зове — рече. — Оче Људевите, она је болеспа. — Лекар ће одмах доћи. Ти ћеш се дотле норазговорити с оцем. Иди, иди: већ је касно. — Колико је сати? — Један, после по ноћи. Ударих се руком у чело. Та ја се у пет у јутро морам битк са Селимом ! (Наставиће се.)

ПРИЛОШЦИ д., Трилогија. III. Јанош, краљ угарски, честита Мехмед-бегу ЈахијаиашиЛу, госаодару сраске земље. У Зборнику српских споменика, што их је издао Фр. Миклошић год. ]858. у Бечу, штампана су на страни 553.—556. иод бројем 479.—481. три писма, која сва три писма написа у граду Великом Вараду месеца Октобра, 30. дне г. 7046.= 1537. Јанош краљ, који се у тексту пише: „м. б. Јанош, краљ угарски, хрватски, далматијски, иоморавски и лужацки морколаб и обојим Шлизијами херцег", а потписује: „Јоаппез В,ех тапи ргорпа". Прво и друго писмо управљено је славном и узможном господару српске земље, санџаку смедедеревском, београдском, подунавском, сремском и посавском и „инемв вигае краишнимв градовомг," госиодару Мехмедбегу ЈахијаиашиЛу; а треће нисмо намењено је мудром, у свему почтеном и по-

И. РУВАРЦА. чтене части достојиом и у витештву изабраном „ вб храброств!;" нарочитом витезу Ферхату, ћехаји славнога Мехмед-бега. Сва та три гшсма, писана од краља угарскога турском Санџакбегу и његовом ћехаји илити намеснику у Београду, Смедереву и т. д. нису писана угарским или турским језиком, већ српским језиком и српским писмом, и година, које су писана та нисма, назначена је по српском начину од створења света, и ти, драги читаоче, можеш писма та, ако си жељан, да знага, шта се пише у њима, по вољи читати и прочитати и два и три пута, као год што сам и сам писма та читао и прочитао не три четир пута, већ три пут три и још више нута, док се на послетку иисам одважио и наканио, да овај приложак напишем, а тиме читању и прочитавању тих писама с моје стране крај учиним. Од та три писма мене се управо овде само прво