Stražilovo

В р . 41.

„Вјеру дајте, да ме не варате!" 125 Сви једанак од зежље скочили, . И сви ђаку десну руку дају; Таде ђаче њима проговара: „Хо'те, Богу да се обрнемо! ,-Да служимо Боису летур!)ију, 130 „Да молимо Бога по закону." Сви се бјеху Богу обрнули, Господина Бога вјеровали, Ио три пута љубе земљу црну; и послуша пород родитеља, 135 И послуша млађи старијега, И брат брата не води на суду, Ни га мучи мз'ках пред Турчином, И светкују свеца свакојега, И сви моле Бога милоснога, 140 Без престанка и дневи и ноћи По правилу, ка' је Богу мило. И Бог им је услиша' молитве, Смилова' се Бог на сиротињу И осташе Божи благослови, 145 Да не падне леда ни снијега, До једанпут у години дана, Те се опет свијет наслиједи; Како онда тако и данаске. Боже мили, на свем тебе вала! 150 Што је било, више да не буде! 151 Као што се види, ово је сада нешто треће! Али јш . у овој песми преводшгад пије био боље среће по лод прве. Упоредио сам и овај његов превод са Касандрићевим, који је превео прву Вукову, и Зарбаринијев превод заостаје за овим. Касандрић је у опште срећнији у бирању подесних талијанских речи за ноједине српске изразе и верније их представља. Међу тим Зарбарини прибегава описним речепицама, па се опет не изрази онако, како је замислио српски народни песник. Тако други стих: „Или грми ил се земља треса?" Касандрић сасвим добро иреводи: „Тиопа Љгзе, о всо^езз! 1а 1:егга?" док Зарбаринију за овај стих треба једанаест речи, па да од њих начини једанаестерац. С тога му и испадне овај тежак стих: СгН е диез1зо ип 1)иопо, о И &ио1 сће зсоззо 1}гета? Али и један и други преводилац као да не знају за „земљу Инђију", те је бркају са Индијом. Тако Касандрић преводи „1;егга <!' 1псНа", а Зарбарини ^егга с!е1Г 1псНе"; ни више ни мање — него „из Индија ". Да би било разумљивије! Сад нам је на реду, да прегледамо иревод песме „Бог ником дужан не остаје ." Како ли бисмо радо прешли преко ове лепе песме, на да не напомињемо, у каквом је јадном руху ириказао Зарбарини оном народу, који се поноси најлепшом уметничком појезијом! Ни српски је читалац не би познао у талијанском преводу, камо ли ће она занети Дантеовог и Петраркиног земљака!...

659

„Два су бора напоредо расла, „Међу љима танковрха јела; „То не била два бора зелена, „Ни међ' н>има танковрха јела, „Већ то била два брата рођена," Ово величанствено уноређење Зарбарини овако преводи: „Сгезсеап <1ие ртх 1"гоп(1е§:§:1ап1:1 е и&иаН „е ип а1зе1зе &а 1ог (1т1:1зо е зпеПо; „та сће (Нззг ип аће1:е 1га <1ие рпп ? „Б1г <1ие (1оуеа ^га^еШ: " ИГго у верном српском преводу гласи: „Расла два бора, лисната и једнака — и једна јела међу њима, права и танка; — али што рекох једна јела међу два бора? — хтедох рећи два брата " А стихове: „Разбоље се млада Павловица, „Боловала девет годин' дана, „Кроз кости јој трава проницала, „У трави се љуте змије легу, „Очи пију, у траву се крију. „Љуто тужи млада Павловица," „Па говори своме гоеподару:" Зарбарини овако преводи: ]Чоп шоШ ЗОН ,.зрип1}аг (!' аПога, сће атта16 1а 1зг181".а „сН Рао1о (Зоппа; е рег поуе апт тГегпа „егћа 1зга 1е озза #егто§'Но11е е(1 еп1;го „зегр1 у' ауеа, сће 1е зи^еуап §;Н оссћ!. „АНо и1и1ауа 1а ^егосе, е аШпе „(1108е ип §;1ото уо1#еп<1о881 а1 тогИзо:" Ове Зарбаринијеве стихове дадосмо једном нашем пријатељу, да их преведе, и ои нам пружи овакав српски превод: х „Нису многа сунца гранула, те се разбоље ироклета Навлова жена, и за девет се година не диже; изникну јој трава у костима и у њима змије имађаше, које јој очи сисаху. Тешко завијаше окрутница, и на послетку рече једнога дана, окренувши се мужу." — И, будите уверени, ово је од речи до речи верно преведено, а где је Зарбарини опет нан!ао, да се „млада Павловица" преводи са окрутница и ароклета Павлова жена, то ће он сам знати. Чујте даље: „Скочи Павле, кан' да се помами, „Па он трчи на горње чардаке". Зарбарини преводи: „Риог (Н зе Рау1о 80г§-е т саза топ1за." (Изван себе Павле усга и уђе у кућу.) Ово је тек најзанимљивије. Стих. „Те закла сивога сокола" Зарбарини преводи овим куваричким изразом: „1пго П со11о а1 Шсо" (повуче врат соколу) !*) Талијанске куварице и кувари не кол>у пиле, кокош и осталу живину, него им извуку врат, и по томе никада не ће рећи „заклати", него Итаге И соИо. — Сме ли овакав израз употребити и песник ?

СТРАЖИЛОВО