Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Прелимир их мирно чека, Е'о победник срећан сада, Гледа славу своју нову, Иа се јоште већој нада. А спрам њега Лада стала, Па у руци држи стрелу, 0 нобеди и та сања, Носећ' љубав неувелу. II већ ево Тихомиљ се Са Прехвалом до њих спусти, — Осмехну се дивна Лада, Кад са лука стрелу пусги. Прелимиру срце пара, Умори га, па оживи, У Прехвалу гледа само, Гледа душом па се диви, Разиграно срце скочи, Он прозбори: „стани, кнеже. „До сада је мржња била, „Љубав од сад нек нас веже! „Прехвала ће бити моја, „То ми око њено нели, „А награде, славе веће „Душа моја и не жели! даље земљом својом

„И у срећи и у миру, „Буди вес'о, буди ведар „Зету своме Прелимиру!" У Прехвале срце куца, Лице руди као ружа, Па витезу Прелимиру С руком срце своје пружа. А. Тихомиљ слави бога, Међ собом се војске љубе, Весели се клици чују, Веселије гласне трубе. Родило се сунце сјајио, Те веселе свате гледа, Па од сјаја, од милина Плавом небу облак не да!

А Лада се вину лака, Чујућ' песме где се оре, Па одјезди право тамо У словенске свете горе, Те остави лук и стрелу: „Љубав сама нек се вије, „Без љубави нека више „Међ људима срца није!" Андра Ганриловм!..

АФРОДИТА.

О М А Н И 3 С Т А Р Е Ј Е .1 А НА11ИСАО ЕРНСТ ЕКШТАЈН. (Наставак.)

Д Е.

^ Пета глава, 'агано па је срећно дошла и прва декада /месеца Једафеволија. У граду Милиту, као 'и сваке године, врвили су силни странци, који се из близа и из далека слегли, од чести да задовоље религијозну своју потребу, од чести што су уживали у сјају разноврснпх церемонија и веселом животу у те дане. Нарочито је трговшите и улица крај пристаништа добила са свим друкчији изглед. Досгојанствене женске прилике, што су раде биле да моле милости у богиње за љубљене ћерке своје; ружичне девојане, које су више снаге мислиле да има њихова молитва, него молитва родитељска, јер се оне моле топлије и усрдпије; лепушката момчадија, која није дошла да се моли, но да ужива; златом украшене јетере са Андра и Кипра; уз то силесија најразличнијих људи, жељних разоноде све се то скупило у обасјаноме Милиту. Чак је ту било и варвара из земље Скићана, црнооких Персијанаца са цветастим чакширама и високом тијаром, Мисираца са огртачима и трговаца из Камнаније и Брутија.

Првога дана свечаног, што се провео у свакојаком спремању, свечаним литијама, а после и у богатим, мирисним симпосијама, мешао се Аконтије, по упутству свештеникову, са свим по вољи и ћефу међу силни народ; тај је први дан за намере Меланипове био без икаква значаја, па што се више Аконтије у шареној вреви улица и трговишта опирао унутрашњем нестрпљењу, које га је морило, тим боље по њега. Морао је гледати да остане свеж тако је мислио свештеник — јер је свакако могло бити, да ће одсудни тренутак затражити ладнокрвности и одрешитости у младога уметника. Другога дана ваљало је у храму да се одржи свети обред, којим се отварала права свечаност у славу богињину. Три најлептпе и најгосподскије девојане, које су месеца Јелафеволија узеле седамнаесту годину, биле су за тај дан признате као посреднице међу богињом и народом. Од трећега часа после заласка сунчева па до нред по дне морале су саме и одељено од свију осталих нобожних молилаца остати у храму те се