Stražilovo

Б Р . 43.

СТРАЖИЛОВО

693

прије, но што се покалуђери, звао: деспот ђурађ, син мајке Ангелине, пише овако: »Вратко кис / ј , кедмк 1,1м родн смш,I н Д1|к :(||,1, о )Т1, имхже кмстк Ммднџд кмегшш, нже ндреуенд кмстк ( дтспјл момлхјл родн .г. смнм: 1 ) стсфлнл дсспотл н кдккл н лл^лрл н млроу. Улрл нмн Влккл Врлнкокнћл, ШТ1, 1сг(ш;с порп, деснотк н лл/ ( лр н гркгоурк и т. д." А кнез Лазар, суаруг Миличин и цар сриски, спомиње се тек послије само као отац деспота Стевана, или, што по Нијемац

Ј ) С ким? То каже тек послије, и да ли су јој дјеца произишла из законског брака, то не каже, јер Лазара спомирве само као оца Стеванова.

вели, као: с!ег Мапп ветег Егаи!') Да није с његовом погибијом скопчана пропаст на Косову, чини ми се, да га не би био ни споменуо ! Ето то су, мој господине, разлози, да се мени чини народна традиција чистији извор, него ови калуђерски љетописи од XV. вијека овамо, и да овима за љубав — без јаснијих доказа — из српског пантеона не смијемо износити ни једног лица, у које Србин по народној традицији са нежним пијететом гледи. 2 ) Читај ШаФ. Паматки: сказаније о срвпок. господахв, страна (32. врста 7. до 21.

0 Б И Б Е Р У. ОД М. ПЕТРОВИЋА.

Што је накит у оделу, то је зачин у јелу. Тежња људи била је од вајкада управљена за једпим и другим. Па као што се код накита не задовољава човек опим, што му може дати његова околина, таКо се и код зачина цене највише они, који су расли у страним, далеким крајевима. Што су даљи и тежи били путови, којима се дошло до неке ствари, у толико већу вредност има она у очима људи. Жудња за даљином, коју не познајемо и која је због тога увек пуна тајне, као да је већ рођењем урезана у човечје груди, па као што се она исказује у многом другом, тако и у стварима куса. Од страних зачина не долази к нама ни један у већој миожиии него бибер. Годишња производња бибера цени се на 25 милијона килограма и трећина тога потроши се у Европи. У Европи је дакле биберисање јела највећма обљубљено. Бибер је плод једне дуговечне биљке, која се рачуна међу шибове. Домовина тога шиба је у јужној и југоисточној Азији, нарочито га налазимо на обали малабарској, на Малаци и сундским острвима. У тим далеким, топлим крајевима расте бибер самоник, али се много и гаји због велике користи, коју доноси. Од новијег доба гаје га људи и у тропској Америци. Бибер-дрво је прилично угледно, пење се као оно винова лоза на дрвеће, на мотке и на стене, у кратко на све, нгго може да дохвати. Тако се попне гдекад до 15 метара у висину. Цвета у мају или јуну. Цветови су му поређани у класовима, који доле висе, а дуги су 7 до 10 центиметара. Шест месеца траје дак се плод развије као што треба. Плод му изгледа као округла бобица. На сваком класу налазе се по 20—30 таквих бобица. Оне су у почетку зелене, после поцрвене, а кад потпуно дозру, онда пожуте. Вибер се већином бере, док су бобице још недозреле. Берба почиње одмах, чим доње бобице иа

класу почну да се румене. Недозреле бобице суше се на сунцу или на ватри и после се по тежини, величини и боји разделе у поједине сорте. Што је бибер раније обран, у толико су му зрна после сушења тежа, тврђа и црња, толико бољи кус имају и у толико им је већа цена у трговини. Од сушења се збрчи спољашња љуска на зрну, те ради тога изгледа му поврпшна смежурана. Бибер, који се на тај начин добија, зове се црн бибер. У трговини се разликују поглавито три врсте: 1) тврд или тежак, 2) полутврд и 3) лак бибер. Од најбољих врста бибера иду 16—20 зрна на 1 грам. Највише је на цени малабарски бибер, који има велика црна зрна. У аустро-угарску трговину долази највише сингапорски и пенангски бибер. Сем црног бибера има још и бео бибер. Он долази са исте биљке, са које и црн бибер, само се за бео бибер оставе бобице на дрвету, да потпуно сазру. Тада се беру и кроз две недеље потопе у морску или у кречну воду, од чега се црна спољашња љуска раскока. За тим се бобице кратко време суше на сунцу и најпосле се руком ољуште. Ради тога изгледа бео бибер жућкасто-бео и гладак. Ма да је са њега љуска скинута, ипак зато није ситнији, него је напротив још нешто крупнији од црног бибера, јер зрна му долазе од зрелих бобица. Бибер има врло оштар кус, чисто штипа, кад се окуси. Има особит, јак, ароматичан мирис, који се најјаче осећа, кад се бибер туца. Кад се његова прашина удише, тера на кашаљ, а кад дође у нос, мора се кијати. Бео бибер је у свему много блажији него црни, од чести има и други кус, који многи сматрају за финији. Бибер је прилично скупа роба и због тога није све чист, прави бибер, што се продаје под тим именом. Код читавих зрна није превара тако лака, јер