Stražilovo

692

Срба од год. 1804. до год. 1813. са политичног и војеног гледишта боље пего и један Нијемац. За то ми се и чинило, да га могу као аутора сматрати, и то тијем више, јер се не угријава ни за једну странку, него само хладнокрвно факта биљежи и критикује. Тај Шелс пише у поменутој историји југоистока Јевропе у II. књизи на страни 540. ово: „Бег вегЈтсће Ка18ег ос1сг Еигз! Багаг &881;е 1387. с1еп Еп18сћ1и88, 81сћ с1ег Аћћап^^кећ, 111 \ус1сће Иш (1сг Уег1га§ тћ Дет 8ићап §еГићгк, ии еп121ећеп, гаћће ЛетзеЊеп (1еп уегМ1епеп Тпћи! П1сћ! тећг иш! §аћ 1ћт кеЈпе ШИв1гирреп. В1е Кбт§е бј^типс] топ ТЈп^ат ип<1 Т\уагс1ко уоп Во8П1еп — — — <1еп Сгеог§- 81га8сћпшг Вака — — — ипс1 Са81;по1;(;о — - 1огс1ег(;е ег гиг Тће11паћте аи1, ипс! <1еп Копгд 8/.шап ђоп Ви1даггеп дегоапп ег. гпЛет ег ЛетеЊеп тИ елпег ТосМег еегтаИе ." У колико ја њемачки разумијем, каже овај писац, да је ЈГазар год. 1387., кад је иаканио, да султану откаже васалство, Шишману дао кћер, да га придобије у савез са собом. А будући да је Шишман тада већ био удовац и близо недесетој години старости, слободно је помислити, да је за њ прије пристајала удовица Николина а кћи Лазарева, него млада дјевојка. Сад још нешто. Наши калуђерски љетописи бар они, које сам ја читао — не само да не спомињу Југ-Богдана, Срђу Злопоглеђу и Страхињ-бана, као ни многе друге, нашијем критичарма дубијозне особе, него они не спомињу нигдје ни јунака над јунацима Милогиа Обилића, а овога ваљда не смије ни најпакоснији критичар да баци за плот. Ево да прођемо кроз неке љетописе. Један') прича: кие^ћ Д»г;лр1> с моуратош> врлвћ се ид косоноу, обон пддаштк тдмо Други: 2 ) кмкшоу ше сћннтјш м СћрлженЈш мл нодга гллголемонк КОСОВОу, тоу ПЛДГ.П, 0111. НбУћСТНВШ 1|Л[)ћ (мОурАТћ) НОСреДЂ рЛ^Е01Л М(1ћТВћ тоу БМСТћ С М II ћ 1С Г 0 I! Л 1Л 2, Н Т ћ Г Л Л II 0 У № М 0 у <0 Т С е I! ћ (81С !) Трећи : 3 ) вћ д г»то ((5897=1389) вмстћ сћинтје н Сћрл!ке1ме пл косовоу, тоу ногнке 1|Л(и, моурлтћ н кнеЈЈћ Лл^лрћ — а ни један од тијех „иреио% добнихк отћцћ нашихћ ни словцем не спомиње, да је Милош ОбилиЛ Мурата још ирије битке иробуразио, него шта више лаже један, да му је Бајазид главу одсјекао! Јуначко дјело Милошево морадосмо ми из другијех аутора и из народне традиције научити. Мап тегк! сће АћвЈећ! игк! тгс! уегаћтт!, рекао би Нијемац. Ја сам већ у студији о народној традицији на-

') ШаФ. Паматки. Сказан!е о госп. срБпсквхх. Стр. 62.

2 ) На истом мјесту, стр. 72.

3 ) На истом мјесту, стр. 74.

номенуо, како су манастири, у којима су писанн наши љетописи од XV. вијека овамо, били нод упливом племена Бранковића, које их је или подигло, или — јер су од њета само могли очекивати богате заиисе и ирилоге. Зар је чудо, да су љетописци тијех мапастира упињали се из петнијех жила, да све уклоне, што би могло нахудити слави дома Браиковића? А будући да је Обилић био противник Бранковићев, морало се његово свијетло име муком премучати, да не баци у таму имена Бранковића! — А будући да се Обилић није могао муком пријећи, као зет Лазарев, ваљало је записати, да је Лазар имао само иет кћери, 1 ) па их све поудао, а да за Милоша не остане ни једна, те тако да о њему ни говора не треба, као да га није ни било! 2 ) Ако дакле Шишман није узео удовицу Николе Горског, него дјевојку, кћер Лазареву, као што наши критичари тврде, ко нам јамчи, да ти наши честити љетописци — међу којима је један рођени Бранковић (Владика Максим) — нијесу раг огс1ге Ди МоиШ хотимице изоставили из броја кЛери Лазаревијех Милошеву Вукосаву, само да не морају сноменути Милоша и успоредити га као пашанца са Вуком? Јер ако је Вук Бранковић и могао сваком другом пашанцу — с нешто мало безобразлука — у очи да погледи, морао је ипак, чим Милош преда њ стане, ником ионикнути. За то нема за Милоша мјеста у тијем љетописима ни као зета Лазарева ни као оног највећег јунака, који је нанешену му љагу са образа опрао крвљу српскога крвника Мурата у средини силне турске војске, унапријед добро знајући, да то гигантско подузеће и његову главу иште! Па кад премучати могоше Милоша, зар је чудо, да су премучали и Југ-Богдана, таста и иривржеиика Лазарева, и остале јунаке, који су уз Лазара умјели погипути за крст часни и слободу златну, дочим је Вук гледао, само да спасе своју главу или, рагсћш! да спасе бјетством живот од 12.000 српскијех војника на Косову, што му неки „иачријоти" у заслугу урачунаше! Ја сам ове љетописце небројено пута читао, али се нијесам никада био кадар отрести чувства, да су они — нарочито онај, што но га Шафарик приписује владици Максиму — и истот Лазара у неколпко сматрали као неки уиљувак у дому Немањину. Тај владика Максим Бранковић, или, како се ') Владика Максим спомиње само двије: Мару Вукову и Деспипу Бајазитову. Види ШаФарик Пам. сказ. о срБпских господахБ, стр. 62., врста 10. и 29. 2 ) И само да их брисе разудају, даје један Бајазиду Дес1пшу а други Оливеру. Види горенаведене споменике ШаФарикове .